Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Brak naš nasušni

Naslov najnovijeg teksta hrvatske spisateljice sa londonskom adresom i evropskom reputacijom ne krije nikakvo preneseno značenje; reč je o broju injekcija koje je Eva, glavni ženski lik, morala sebi da ušprica tokom pokušaja vantelesne oplodnje. I kao što naslov predstavlja jednu brutalnu i neposrednu činjenica, tako i čitav tekst neposredno i brutalno tretira bračni odnos dvoje ljudi posle deset godina zajedničkog života. Istina, u jednom posebnom trenutku, koji sve zaoštrava; u trenutku kada požele da imaju dete, a to im ne polazi - kako je uobičajeno da se kaže - za rukom.Deset godina braka samosvojnoj i samosvesnoj ženi donelo je priličnu količinu razočarenja u muškarca, što ona ne propušta da verbalizuje, nepogrešivo gađajući u metu. Tih istih deset godina muškarcu je donelo jednako mnogo nesigurnosti po pitanju sopstvenih sposobnosti. Bez sentimenta, duhovito i ironično do sarkazma, spisateljica vivisekcira njihov odnos, uzdržavajući se od procene i dobro pazeći da ne sudi po pitanju treba li takvu stvar nastaviti ili je treba prekinuti. Jednako kao što i sami protagonisti, Eva i Danijel, više nisu u stanju da prosuđuju. Dete na kome rade uz pomoć gomile hemije i uz posvećenost medicinske nauke postalo je zamajac za sebe, opsesivno merilo uspeha ili neuspeha u životu, opravdanosti ili neopravdanosti postojanja, i tu više nema mesta za preispitivanje samog odnosa, za pitanje je li reč o ljubavi u problemu, ili o begu od samoće. Upućuju se samo primedbe i zahtevi, kao i optužbe zbog zbog svake, ma i najmanje pogreške.Pitanje slobode se samo po sebi nameće, ali njime više nema ko da se bavi.Ideju slobodnog izbora otelovljuje Evina prijateljica Bela. To svakako nije život bez upitanosti, ali je racionalan i svestan izbor, što se za Evinu situaciju ne može reći. Slobodu žive i Evina majka i Danijelov otac. Paradoksalno, jer su stari, bolesni i prilično nemoćni. Ali starost se pokazuje oslobađajućom, bar kad je reč o duhu, ako već ne o telu.

Tako ispada da je biologija zarobljavajuća. Da nije priče o detetu, lako bi se dalo zaključiti da je brak koji se odvija na sceni pogrešan, i da ga treba okončati. Ukoliko bi protagonisti ipak ostali zajedno, bila bi to priča o slabosti. Opsesija trudnoćom učinila je ''64'' pričom o biologiji. I dokumentaristički preciziranim mukama kroz koje se prolazi da bi se, i kada priroda zakaže, ostvarilo roditeljstvo.Tekst je sav iz dijaloga, prilično duhovit, bez suvišnih uvoda i opisa, sa povremenim ispovednim delovima direktno ciljanim na publiku. Sve je transparentno jasno, bez podteksta, direktno i brzo. Alisa Stojanović ga tako i režira, bez dekora i rekvizite, samo na jednoj kosini, u brzom smenjivanju scena. Hana Selimović kao Eva praktično nosi predstavu, lako nijansirajući svaku reč, stanje ili situaciju.Njena Eva je šarmantna, inteligentna i prilično naporna u toj nezadrživoj potrebi da sve definiše i izgovori. Danijel Miloša Timotijevića je nesnađeni (pomalo) slabić, sa toplinom i dečačkom nesvešću o sopstvenim greškama. Jelena Đokić je energična Evina lepa drugarica Bela, Vladica Milosavljević njena šarmantna i slobodoumna majka. Branislav Zeremski je simpatični namćor od Danijelovog oca, Ivan Jevtović poželjni seksi komšija, Vladislav Mihajlović takođe opsesivni doktor, a Denis Murić jedan zaumni avatar. Koliko god se jednostavnom činila, kosina Darka Nedeljkovića je u svakom smislu funkcionalna, kao i kostimi Jelisavete Tatić Čuturilo. Kompozitor je Ivan Brkljačić.Predstava ''64'' tretira jednu tešku temu na olakšan način i sa puno ironije. Nekoliko diskretnih a toplih krajeva bračnih prepirki se izgubilo u realizaciji, upravo onih koji su činili protivtežu stalnim svađama. Zbog toga se dobija iznenađujući utisak na kraju, a to je da brakove treba održavati zbog neke buduće dece, što ne deluje da je bila namera teksta.