2
Mislim da pančevačka muzička scena ima ogroman potencijal. Pančevo danas okuplja neverovatnu ekipu ljudi koji su jako aktivni na domaćoj sceni, imamo producente, izdavače, studija, ali ono što je još zanimljivije, imam utisak da se pokrenuo talas novih klinaca i da imamo poplavu mladih bendova, kažu Vuk i Petar Stevanović iz grupe Ljubičice.
Pre nešto više od deset godina pančevački sastav Ljubičice napravio je prvi autorski istup i to na bini Centra za kulturu „Božidar Adžija“, čuvenog „Božidarca“. Na takmičenju mladih bendova „Tvoj zvuk“ osvojili su prvo mesto pesmom „Želim biti fin“. Jezgro organizacionog tima, čiji sam bio deo, bilo je rešeno da se Ljubičicama pruži šansa bez obzira kakva bude bila odluka žirija. Srećom mišljenja i osećaji su se poklopili, a braća Vuk i Petar Stevanović, koji su okosnica benda, napustili su te večeri „Božidarac“ sa velikim ambicijama.
Talentom, znanjem i upornošću postali su oslonac u razvoju fantastične muzičke scene iz Pančeva koja levitira oko studija „Krokodil“ braće Stevanović. Ljubičice su svoj muzički izraz vremenom menjale, što je evidentno kroz do sada objavljene albume, EP-jeve i singlove. Ekspanzija „pančesterske“ scene i izlazak nove, senzualne pesme „Opet“, dovoljni su razlozi za naš susret.
Počeli ste kao bend otvoren za svaku vrstu eksperimenta, a potom nastavili naklonjeni klasičnom rokenrolu. Sada vas više prepoznaju kroz producentski rad. Koja vam od pomenutih „uloga“ najviše prija?
Petar: Meni najviše prija da sviram, da budem deo dobrog benda, i da se pre svega bavimo stvaranjem i izvođenjem muzike kako dolikuje. To je pozicija koja me je jako inspirisala i pokrenula u svim ostalim pravcima u potrazi za znanjima neophodnim da bi sve bilo održivo. Tako smo počeli da se bavimo i snimanjem, produkcijom, marketingom, izdavaštvom…
Vuk: Kada smo na sceni ja sam u stanju transa i neverovatna je količina zadovoljstva i energije koju crpim iz toga. Sa druge strane, uvek sam se trudio da sagledam celu sliku, a posebno volim da zavirim i da vidimo ko je čovek iza zavese koji se pravi da je ceo muzički biznis magija. Muzika je, naravno, moja najveća pasija, ali skroz mi je super što smo danas u situaciji da preuzimamo različite uloge u zavisnosti od potreba.
Od koga ste učili taj zanat?
Vuk: Kao srednjoškolac došao sam do zaključka da bih najbolje mogao da doprinesem bendu ako upišem dizajn zvuka i imao sam neverovatnu sreću da u klasi budem zajedno sa Milanom Bjelicom. Postali smo veliki prijatelji, a on je postao producent na svim pesmama Ljubičica. Zajedno smo učili jedni od drugih, ukrštali znanja, ideje, i mislim da smo kroz vreme stvorili jedan strašno interesantan krug ljudi koji imaju različite veštine, ali super funkcionišu kao tim.
Ukoliko se ne varam u vašem studiju „Krokodil“ nalazi se dobar deo opreme iz nekadašnjeg studija „Akademija“, u kom su snimljeni najznačajniji albumi devedesetih.
Vuk: Istina je. To se dogodilo zahvaljujući Bobi Orliću, koji je svojevrsna legenda domaće muzičke scene i koji je prepoznao u nama, tada klincima, ogroman entuzijazam i želju. Ustupio nam veliki deo opreme do koje u to vreme nikako drugačije ne bismo mogli da dođemo. Tako smo došli u priliku da samostalno radimo sa drugim mladim bendovima. To nam je dalo snažan vetar u leđa, i mislim da je to jedan od najlepših primera međugeneracijske podrške za koji znam na našoj sceni.
Petar: Mi se inače jako ložimo na tu vintidž opremu, i danas su upravo stari lampaški mikrofoni i trakaši iz studija „Akademija“ nešto po čemu je prepoznatljiv zvuk svega što radimo. Rad sa tom opremom je takođe bilo neprocenjivo iskustvo i idealna prilika za učenje.
U poslednje vreme ponovo je aktuelan izraz „pančester“. Da li pančevačka scena ima „mančesterski“ potencijal?
Vuk: Mislim da pančevačka muzička scena ima ogroman potencijal. Pančevo danas okuplja neverovatnu ekipu ljudi koji su jako aktivni na domaćoj sceni, imamo producente, izdavače, studija, ali ono što je još zanimljivije, imam utisak da se pokrenuo talas novih klinaca i da imamo poplavu mladih bendova. Na ruku nam posebno ide geografija, blizina Beograda ali i neophodna nezavisnost od istog. Super zgodna infrastruktura grada, kao i zanimljivi prostori koji se otvaraju po gradu sugerišu da bi Pančevo vrlo uskoro moglo da se pojavi na muzičkoj mapi regiona kao izuzetno važan centar.
U čemu je specifičnost bendova iz vašeg grada?
Vuk: Multikulturalnost i različitosti su zaštitni znak Pančeva, zato ne bih ni pokušavao da izvučem neke zajedničke karakteristike pančevačkih muzičara. Imamo mnogo žanrova, različitih stilova i pristupa. Mislim da je to najlepše.
Petar: Možda sumpor-dioksid.
Nedavno ste objavili singl „Opet“, vrlo neobično synth-pop-fank ostvarenje. Podsetili ste me na Daft Pank. Zašto ste se odlučili za takav aranžman?
Vuk: Pa hvala ti! Verovatno aktuelne globalne struje utiču i na nas. Pesma je sama po sebi muzički dosta specifična, a aranžman se slagao polako i postepeno. Kako smo dolazili do jednog rešenja tako nam se otkrivalo sledeće. Ovo što možete da čujete je rezultat prilično dugog rada. Čak četiri puta smo se vraćali na početak, ali upornost se isplatila, i sada smo jako ponosni na zvuk koji smo postigli. Mislim da je ovo naš najbolji rad.
Recite nekoliko vaših tajni/trikova kojima u producentskom radu pribegavate, a producenti početnici bi morali to da znaju?
Vuk: Nikada se nismo osećali toliko pametno da javno delimo savete, ali par malih opštih stvari za koje verujem da su tačne: slušajte puno i pažljivo; radite sa drugim ljudima; ne plašite se da probate stvari; postavljajte jasne ciljeve; nikad nije fora u opremi.
Petar: Manje je uglavnom više, ali trik je da nema trika, samo rad.
Tri benda/izvođača sa kojima ste najbolje sarađivali.
Petar: U najlepšem sećanju je zajednički album sa Jesenjim orkestrom, koji je kolaboracija desetine odličnih muzičara. Imali smo i jedan ludački sešn sa Billom Drummondom iz KLF-a. Mada sad kad se osvrnem bilo je baš mnogo lepih stvari.
Vuk: I naravno Sajsi MC! A kao bonus, moj lični favorit, naš dragi Miša Peruničić.
Koja vam je pesma zadavala najviše problema tokom realizacije?
Petar: Definitivno naš singl „Opet“. Mada ima još nekoliko pesama na novom albumu koje su bile prilično tvrde za oblikovanje.
U studio „Krokodil“ biste voleli da uđe…?
Vuk: Može recimo Bill Frisell, samo da ga Pera pipne. A od domaćih bismo voleli da nam dođe Čola da mu napravimo „Yugoslavian Recordings“ po uzoru na izdavački serijal „American Recordings“ Johnnyja Casha.
Šta biste dodali (ili oduzeli) pesmi „Corpore Sano“?
Vuk: „Ne bi’ ja tu ništa dir’o.“
Bonus video: Mirela Priselac Remi „Elemental“: Ima neka tajna veza sa Beogradom