U drugoj polovini 20. veka umetnost filmskih plakata na našem podneblju, uprkos skromnim mogućnostima, cvetala je.
Svedočanstvo toga jeste i izložba „Tragovi jednog vremena-Filmski plakat 1945-1970„, nedavno otvorena u Filmskoj galeriji Dvorane kulturnog centra. Na postavci, koja će biti otvorena do 15. maja, izloženo je 50 plakata iz arhive Filmskog centra Srbije za ostvarenja, kao što su „Skupljači perja“, „Kad budem mrtav i beo“, „Bitka na Neretvi“ (autor plakata slavni Pablo Pikaso), „Kozara“, „Marš na Drinu“, „Prekobrojna“, „Ljubav i moda“, „Kapetan Leši“…
– Plakatski trend, kao značajna filmska logistika je u globalnoj defanzivi. Paradoks je da danas kao da nemamo potrebu za plakatima koji bi propratili filmove, iako su mogućnosti njegovog stvaranja, zbog tehnologije, neograničene i daleko lakše nego u drugoj polovini 20. veka kada su pronosili slavu naše kinematografije – kaže za Nova.rs Miroljub Stojanović urednik izdavaštva u Filmskom centru Srbije.
– Filmove u nekadašnjoj Jugoslaviji pratili su fantastični plakati, čiji su autori bili raznovrsni, od nepoznatih do priznatih dizajnera i likovnih umetnika. Iz tih plakata vidimo koliko je jugoslovenska kinematografija bila bogata i značajna. Oni i danas imaju neko dizajnersko dostojanstvo koje nije lako prenebregnuti, deluju sveže, atraktivno – smatra Miroljub Stojanović.
Ti plakati pokazuju značaj i raznovrsnost naše filmske prošlosti koja se, po mišljenju našeg sagovornika, danas potcenjuje i briše, prevashodno iz ideoloških razloga.
– Plakati su ne samo pratili film, već su nekad išli i ispred njih. Nepouzdanost faktografije nam nije omogućila da znamo pouzdane sve tvorce plakata. Ako pogledate raspon filmskih plakata, tu imate zastupljene gotovo sve dizajnerske pravce, stilove, rešenja – od onih najzadrtijih socrealističkih prikazivačkih, do plakata potpune apstrakcije kakav je onaj za film Vatroslava Mimice „Jubilej gospodina Ikla“. I to govori da je plakat bio komplementarno delo, da nije rađen ofrlje, nije bio puka ilustracija kinematografije, već značajna logistika u promovisanju samog filma i naznačavanju onoga što film može da ponudi – pojašnjava naš sagovornik.
I od 50 naslova, čiji plakati krase postavku „Tragovi jednog vremena“, umesto nekih „izvikanijih“ ostvarenja Stojanović izdvaja tri koja pokazuju da je jugoslovenska kinematografija bila na svetskom nivou. Od toga dva je potpisao jedan sineasta – hrvatski reditelj Branko Belan koji je još pedesetih godina pokazao da smo imali fascinantno filmsko pismo koje je korespondiralo sa svetskim kinematografskim tokovima.
– U pitanju su filmovi „Koncert“, koji je snimljen 1954. godine i „Pod sumnjom“. Belanove filmove odlikuje estetika koja je išla modernističkim putem, a modernizam nije bio uobičajena programska i kinematografska praksa u tadašnjoj Jugoslaviji. Filmska režija ima odlike zapadnjačkog ugođaja, a može se čak reći da nije bio dobrodošao u ideološko-političkom smislu reči, jer je ta vrsta estetike bila okarakterisana kao neka vrsta buržoaskog revizionizma – ukazuje Stojanović.
Film „Koncert“ je, prema njegovim rečima, toliko različit od svega što je nastajalo tih godina u jugoslovenskom mejnstrimu jer se bavi sudbinom devojke iz imućne zagrebačke porodice, koja čitav život mašta i sve podređuje tome da postane slavna pijanistkinja, ali joj okolnosti kvare ideju sreće i profesionalnog uspeha…
– Zapanjujuće je na koji je način taj film režiran i snimljen. A snimio ga je jedan od najvećih regionalnih direktora fotografije Oktavijan Miletić i ima, po meni, možda i najbolje osvetljenje u istoriji našeg filma. A podsetiću na reči velikana režije Daglasa Sirka: „Film – to su osvetljenje i uglovi kamere“. „Koncert“ se po sadržaju, aristokratskim elementima režije, načinu na koji oblikuje filmski prostor, koristi glumu Nade Škrinjar potpuno razilazi sa glavnim tokovima jugoslovenskog filma i ostaje usamljen – ističe Stojanović.
A samo dve godine kasnije Belan snima film „Pod sumnjom“, koji je bio još radikalniji za tadašnju socijalističku estetiku.
– Film se bavi sudbinom jednog povratnika iz italijanskog koncentracionog logora, koji biva optužen za veleizdaju. Označio je prekretnicu u tome kako se u filmu toga doba može prikazati ideologija koja nije normativ, i nadilazi duh toga vremena. A taj film, u kome igra fantastična glumica Tamara Miletić, danas je potpuno zaboravljen – misli naš sagovornik.
I nisu zaboravljeni samo filmovi, već i ličnost samog Branka Belana koji je, prema rečima Stojanovića, bio filmski intelektualac u vreme kada taj pojam nije postojao u našoj kulturi, jer je film smatran jeftinom zabavom.
– Bio je neverovatno svestrana ličnost, osnovao je Katedru za montažu na zagrebačkoj Akademiji, dobitnik je nekoliko značajnih književnih nagrada, kao pisac romana, teorijskih udžbenika i prvi čovek Jugoslavije koji je preveo naučno-fantastičnu prozu Isaka Asimova. Intelektualna gromada koja je danas potpuno zaboravljena, bez ikakvog razloga, stvaralac koji je svojim duhom anticipirao modernističke tokove, razbio kanone i postulate socijalističkog realizma, a svojim filmskim rukopisom bio na evropskoj razini – kaže Miroljub Stojanović.
A treći film kome vreme ništa nije naudilo, čak mu je dalo na vrednosti jesu „Rani radovi“ Želimira Žilnika. Upravo to ostvarenje je, prema rečima našeg sagovornika, pronelo slavu jugoslovenskog filma:
– Žilnik je ukazao na stvaralačke slobode šezdesetih u našoj kinematografiji. „Rani radovi“ su toliko radikalna filmska estetika da je aktuelna i danas. Ta fantazmagorična naraciju i forma, liberalna poetika čak je anticipirala ono što će se dešavati u evropskom i svetskom filmu s kraja 60-tih i početka 70-tih. Po snazi svoje imaginacije ostao je potpuno unikatan u jugoslovenskom filmskom prostoru. Dobio je „Zlatnog medveda“ na Berlinalu i čini mi se da olako prelazimo preko sadržajnih vrednosti toga filma. Žilnikov film zavredeo je pažnju u Evropi u najstrašnijoj mogućoj konkurenciji i reč je o podvigu i blagu jugoslovenske kinematografije. A ono što je najvažnije, posledično je uputio potonje stvaraoce u pravcu potpuno novih istraživanja i tematskih mogućnosti. I sam plakat uspeo je da prođe ispod radara tadašnje titoističke faze jugoslovenskog društva, uprkos tome što je „uznemirujući“ – objašnjava Miroljub Stojanović.
Ova tri filma, i plakati koji su ih pratili, smatra on, još su jedan dokaz veličine jugoslovenske kinematografije, koja je po svim estetičkim učincima bila svetski profilisana i relevatna.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar