Glumac o borbi sa koronom: Pomiriši ruže. Oduvaj sveće. Diši

U trenutku kada je Brodvej 12. marta zatvoren zbog epidemije koronavirusa, Deni Berstin (55) igrao je u predstavi „Mulen Ruž“. Nekoliko dana potom počela je njegova borba sa virusom.U ispovesti koju je objavio „Holivud Riporter“, on govori o brzoj pogresiji bolesti, zastrašujućem boravku u bolnici i oporavku kod kuće.Jedan od najvoljenijih glumaca sa Brodveja, Deni Berstin je među onima retkima o čijim predstavama se, bilo da su dramski komadi, bilo mjuzikli, uvek govori u superlativima. Šest puta je bio nominovan za nagradu „Toni“ (pozorišnog Oskara), a poznavaoci pozorišta su mu pre izbijanja epidemije predviđali i sedmu, za ulogu Harolda Zidlera u mjuziklu „Mulen Ruž“.Nakon povratka iz bolnice, na nagovor dramske spisateljice Sare Rul, Berstin je napisao esej o svom iskustvu sa vurisom korona.- Kada sam završio na kolenima i rukama pod tušem, znao sam da je vreme da idem u bolnicu. Imao sam temperaturu, glavobolju, bolove u celom telu. Ruke su me strašno bolele. Izgubio sam čulo ukusa i mirisa. Već sam bio na antibiotiku, inhalacijama i sirupu za kašalj tako da sam mogao da spavam noću, ali činilo se da ništa od toga ne deluje. Moj prijatelj je opisao glavobolje kao čekić u glavi. Gore je od toga. Doktori su mi rekli da, kada krenu problemi sa disanjem, odmah moram u bolnicu. Mnogi prijatelji su mi rekli da je već trebalo da budem tamo. Ali, ja sam čekao. Bilo je izveštaja da su ljude vraćali iz bolnica, jer njihovi simptomi nisu bili dovoljno ozbiljni, tako da sam ja čekao - piše Bernstin.

Kada je osetio vrtoglavicu i stezanje u plućima kao da "mu dečak od 35 kilograma stoji na grudima", bilo mu je jasno da mora u bolnicu, iako još uvek nije dobio rezultate testiranja na virus Kovid-19.- Ustao sam, terajući sebe da udišem duboko. Opet mi se zavrtelo u glavi i počeo sam da iskašljavam krv. Ova bolest stvara beli penasti gnoj i možete zamisliti kako to otežava disanje, a kod mene je sve bilo pomešano sa krvlju. I odjednom, kao da je neko drugi govorio, čuo sam sebe kako kažem: Društvo, moram u bolnicu - ispričao je Bernstin.Kako mu je disanje postajalo sve pliće, počeo je da se pita da nije predugo čekao.- Sin Zek me je pitao da li hoću da zove Hitnu pomoć, ja sam rekao ne, jer nisam želeo da čekam 15-20 minuta ne znajući da li ću uopšte moći da dišem. Idemo pešaka, odlučio sam. Stigli smo za šest minuta.

- Sve vreme Zek me je gledao uplašeno i proveravao da li sam dobro. Roditeljski instikt mi je govorio da ja treba da brinem o njemu, ali ništa nisam mogao da uradim.- Lekari u urgentnom su delovali iscrpljeno. Oni su profesionalci, ali uprkos tome videlo se koliko su preopterećeni. Nega koju su mi pružili bila je odlična. Nakon rendgena pluća, moj doktor („Gledao sam 'Mulen Ruž' tri puta“) mi je rekao da imam sve simptome dvostruke upale pluća i tražio je da ostanem u bolnici - napisao je Bernstin.Nakon 20 sati u maloj izolacionoj prostoriji, premešten je na peti sprat i počela je njegova petodnevna borba sa virusom, uz mnogo uspona i padova.- Premešten sam u sobu 19 u kome je bio ljubazan čovek Hose iz Ekvadora koji ima četvoro dece. Sve vreme me je zvao Toni, jer je medicinska sestra nespretno napisala moje ime na kartonu pa je Deni više nalikovalo Toniju. Tako da sam bio Toni za Hosea i nekoliko medicinskih sestara koje bi tablu pročitale na brzinu, u prolazu. Ali, uzeo sam u obzir da su se moja dva glavna doktora zvala Gandi i Krišna. Bili su preopterećeni, ljubazni i neverovatno pametni. Moje beskrajno poštovanje za njih - ističe Bernstin.Bilo je dana kada je imao temperaturu 40 i nije mogao da udahne i, kako kaže, pokušavao je sebe da smiri i u tom miru pronađe snagu.- Nakon jedne poprilično jezive epizode, sestra je ušetala i videla kako plitko dišem. Pitala me je da li sam dobro. Jedva sam izustio da sam u jednom trenutku imao problem da udahnem. Ona me je belo pogledala i rekla, bez imalo ironije: „Osim što ne možete da dišete, da li ste okej?“. Krenuo sam da se smejem a onda i da kašljem. Pomislio sam da umirem i da me je ona pitala da li mi je potreban jastuk. Znam da je mislila samo dobro i da je videla ljude u mnogo gorem stanju nego što sam ja bio. Zapravo je sjajna sestra koja mi je mnogo pomogla, ali to je bio samo savršen primer onoga kroz šta smo svi zajedno prolazili. I dobio sam dodatni jastuk - dodao je glumac.

Jednog dana je pitao "doktorku Krišnu" kako je, dok je tokom vizite gledala papire.- Zaustavila se, pogledala me i njene oči su se ispunile suzama. Rekla je: „Dobro sam. Teško je svima nama“. Ta jednostavna iskrenost i priznanje bili su divni i neću skoro zaboraviti njenu ljubaznost. Snaga u miru - naglasio je Bernstin.Njegova soba bila je pored sobe medicinskih sestara tako da je mogao da čuje njihove razgovore o tome kako su drugi pacijenti.- "Ovom pacijentu je potreban respirator“ ili „ovaj mora da bude intubiran“ ili „brzo na intenzivnu negu“. Gotovo na svaki sat ili manje čuo se preko razglasa poziv za hitnu intervenciju, samo se broj sobe menjao. Bio sam okružen smrću i znao sam - što duže ostanem tu, veće su mi šanse da ja budem taj o kome će sestre da govore. Tako da sam proveo narednih nekoliko dana misleći pozitivno koliko god sam mogao (nadajući se da pozitivno mišljenje možda pomogne) - piše Bernstin u svojoj ispovesti.Nakon pet dana provedenih u bolnici, poslali su ga kući.- Bilo je tako čudno izaći iz sobe 19, na vrata koja su samo nekoliko minuta ranije delovala neprobojno. Sestra mi je pokazala pravac: „Dole niz hodnik pa levo, liftovi su sa desne strane“. I, tek tako, ja sam stajao u praznom liftu sa plavom maskom i ljubičastim rukavicama spuštajući se do prizemlja. Prošetao sam do kuće sa blagom vrtoglavicom, ali sam bio dobro. Supruga Rebeka i Zek su bili srećni što me vide. Kako su dani prolazili, oporavljao sam se. To što četiri dana nisam uzeo tilenol (lek protiv bolova), već je bio veliki korak. Dok se ja oporavljam, Rebeka je počela da se bori sa virusom. Pažljivo pratimo situaciju - napisao je Bernstin.

Gleda, kaže, vesti i "vrišti zbog gluposti predsednika (Trampa, prim.aut)" i pita se hoće li Brodvej uskoro ponovo raditi.- Znatiželjan sam da vidim šta će biti sa pozorištima, sa ponovnim okupljanjem, pričanjem priča, intimnošću, ljubavlju. Mislim o svim tim stvarima i zahvalan sam na tim mislima. Zahvalan na svim mislima. Zahvalan na disanju. Samo disanje. Život. Mislim na sledeće stanare sobe 19 i molim se da prežive. Dopisivao sam se sa Hoseom i on je kod kuće, dobro je - naveo je Bernstin.Naglašava da je vrlo važno što su producenti na Brodveju odmah po prijavi prvog slučaja koronavirusa reagovali obustavom igranja predstava kako bi zaštitili sve u kompaniji, kao i publiku.- Svi smo ostali u kontaktu, bodrili jedni druge, zasmejavali vicevima i razgovarali o tome kako je grozno biti nezaposlen i sa toliko slobodnog vremena. Pozorište je porodica i naša trupa je najbolji primer za to - naveo je Bernstin.- Medicinska sestra je jednog dana Hoseu i meni pokazala vežbe za jačanje pluća: „Udahni kroz nos - pomiriši ruže, izdahni na usta - oduvaj plamen sveća i ponovi to“. Pomiriši ruže. Oduvaj plamen sveća. Dobro je to zapamtiti - završio je Bernstin svoju ispovest.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram