0
Možda je do mene i moje depresije (usled "stanja u Srbiji"), ali teško je prihvatiti film u kome su vam junaci daleki, odvratni i to što ne osećate nikakvu empatiju prema njima (čak šta, radije bi da ih "ne gledate") u vama stvara osećaj griže savesti i proziva vas za vašu sopstvenu nečovečnost.
„Indigo kristal“ (2023, r. Luka Mihailović)
Luka Mihailović se svojim debijem nadovezuje na akutelni trend filmova izraslih iz „Rana“ (pa i „Do koske“) u kojima rezonuje duh najogavnijih „devedesetih“ kroz bavljenje (novim) mladim kriminogenim grupama i time kako one iznose i amortizuju sveopšte stanje u srpskoj državi. Junaci filma, pohvalno izmeštenog iz Beograda u Šabac, su dve fiktivne generacije (izvinjavam se ako podela stvarno postoji): „Indigo“ (1988-1998), koji su sjebani i agresivni i „Kristal“ (1998-2008) koji su sjebani, ali emotivniji i zatvoreniji.
U filmu pratimo njihov „suživot“ kroz priču o Vuku, koji posle osam godina zatvora izlazi iz zatvora i pokušava da započne „normalan život“. Njegova stara ekipa i dalje „radi“, Mare je buržuj od rođenja koji koketira s kriminalom, dok Godži radi to isto samo kao član policijske interventne jedinice. S druge strane, tu je Zizi, brat njihovog pokojnog druga (koji se „da svi vide“ obesio u gradskom parku) i njegova ekipa. Na vrhu piramide su, naravno, stari mafijaši u sprezi sa državom/politikom.
Iako je Mihailović pred nas izašao sa crno-belim filmom, možda želeći da filmu pruži umetničkiju dimenziju, suštinska tanušnost njegove priče time je samo pojačana u ono što ovaj film zapravo jeste – fusnotica u crnoj hronici srpskog kriminala. Pokušaj da se sve arhetipski postavi kao priča o povratniku koji ne nalazi samo spas, već propušta i priliku da spase drugog, utučena je konvencialno vođenom radnjom, već viđenim postavkama kruženja sile, a pred nas možda donosi samo svež sleng i novi saundtrak.
Neke stvari, poput Vukovih pokušaja da nađe normalan posao, date su previše neuverljivo i tendenciozno, a potom je ta lekcija još i prepoentirana na nekakvom gala koncertu nekog „neduhovitog stendapa“ (?!) koji sve što autor želi da nam kaže filmom izlaže kao ničim izazvano predavanje. S druge strane, film je neujednačeno dramaturški propraćen Vukovom naracijom i uvijen u sesiju kod psihologa (na kojoj je zapravo „cela Srbija“) čime se ništa posebno ne dobija. A to vreme bilo je bolje utrošiti na dublje formiranje odnosa Vuka i Zizija, Vuka i njegovih starih prijatelja, među kojima postoji nerazršena tenzija oko samoubistva bivšeg prijatelja i čija je to zapravo bila krivica.
„Indigo Kristal“ je solidno režiran, dobro je disciplinovao većinu svojih glumaca i ima respektabilan stav. Ako ostane u ovom miljeu i sledećim filmom, Mihailović mora da pronađe šta „samo njega“ u svemu tome zanima. I to nam pokaže.
OCENA: 5/10
Bonus video: Nina Janković Dičić: Šabački čvarci u filmu „Indigo kristal“