Makova “Parada” pokazuje da nam je rukovodstvo primitivno, što je takođe tačno, ali ne moramo to da razglašavamo preko filmova, rekao je Krcun.
Bio je najmlađi ministar kulture u Srbiji. Muzej savremene umetnosi na Ušću kao i nova zgrada Narodne biblioteke na Svetosavskom platou trag su njegovog mandata. Ministar 1967. napreduje u pozadinu: postaje potpredsednik Beograda u Pešićevom mandatu. Možda gubi ali Beograd, Srbija, Jugoslavija, Evropa dobijaju Bitef, Bemus i FEST. U Takovskoj 10 beleži het trik: tri mandata direktora RT Beograd. Lik s aversa zlatnog doba te televizije: Milan Vukos.
Pre mandata u Krcunovoj vladi Vukos je predsednik Filmskog fonda, pri Soc. savezu Srbije. Mladi autor optužuju vlast i partiju za zlehudu sudbinu.
Ko je prihvatio bačena rukavicu
Vukos ih izaziva: Eto, daćemo vam pare, snimite šta hoćete. Niko vas neće pitati šta snimate pa da vidimo šta će ispasti. Bačenu rukavicu prihvataju Kokan Rakonjac, Marko Babac i Žika Pavlović. Njihova tri kratka filma, omnibus dugometražni “Kapi, vode, ratnici”. Žika Pavlović u Puli dobija specijalnu nagradu Žirija. Bila je to njegova prva nagrada.
Ako ste ikada videli svetlo plavi mercedes verujem da je to moglo možda da bude u Americi u vreme kada je roud muvi tek izleteo iz holivudskih garaža. U svetloplavom mercedesu sedeo je poznati filmski producnet. U kolima je čitao scenarija. Za najveći broj ponuđenih organizovao je promotivni let kroz prozor zadnjih desnih vrata.
Kroz taj šuber Sulejmana Kapića izleteo je i Rajko Grlić sa “Kud puklo da puklo”. Rajko piše a svi čitamo u njegovim “Neispričanim pričama” (Laguna): Jedne sam večeri zamolio Kapića da mi objasni zašto je nakon bacanja scenarija kroz prozor ipak pristao da producira “Kud puklo da puklo”.
Nekrunisani kralj “Jadran filma”, po moći i formatu brat blizanac Ratka Draževića u “Avali”, objasnio je Grliću svoje motive: Zato što me to nije koštalo puno a ti si bio vraški uporan. I mislio sam, usrat ćeš film i to će biti najlakši način da te se zauvjek rešim”. Grlića se nija rešio. Zajedno su napravili sedam filmova.
Kako je Vlada Petrić dobio stipendiju
Da li je Vlada Petrić, prvi doktor filmologije u svetu, teoretičar i istoričar filma, profesor na Univerzitetu Harvard bio uporan. Jeste, bez sumnje, ali čini se da su mu 1964. potonule sve lađe. Urbana legenda govori da su dva kilograma šećera odlučivala o Petrićevoj sudbini.
Petrićeva biografija na transverzali Beograd, Moskva, Njujork, tekstom Gorana Gocića, “Prokletstvo jednog doktorata” (Kulturni dodatak Politike) postaje uzbudljivi triler. Ali, vratimo se šećeru: Mladi Petrić jedne večeri pravi društvo do prodavnice Slobodanu Seleniću, u to vreme kolegi s FDU-u, piše Gocić. Uzgred progunđa da su ga upravo tu u zgradi Ministarstva kulture u Čika Ljubinoj prešli. Kako prešli? Vlada je objasnio da je odbijen za stipendiju u Moskvi.
Već sutradan ujutro drug Petrić dobija poziv iz Ministarstva kulture i to od Milana Vukosa lično. Posle kratkog sastanka sa njim odluka Komisije je opozvana. Zeleno svetlo za Moskvu dao je Vukos, Selenićev kum.
U vreme jednoumlja vladao je neki čudan običaj da priznati slikari dobiju atelje na korišćenje a književnici, reditelji, glumci stan. Posle “Skupljača perja” jedan dvosoban čekao je Bekima i Branku Petrić, uz jedinu Vukosovu molbu: Nemojte da se razvedete. Desilo se par puta da oženjeni dobiju stan, a onda se razvedu, pa neko od njih ponovo traži stan. Ne brinite to nam se neće desiti, kao đaci odgovorili su Branka i Bekim. I nije im se desilo – deo je svedočanstva koja se mogu naći u knjizi “ Milan Vukos – Spomenar” ( Festovih 50 – Biblioteka grada Beograda).
Bez “Parade” molim
Ali nema svaki film hepiend. “Dunav film” neprikosnoveni proizvođač dokumentarnih filmova tražio je za “Zadušnice” Dragoslava Lazića i “Paradu” Dušana Makavejeva političku konsultaciju. P(r)ozvani su premijer Krcun i mladi ministar Vukos.
Lazićeve “Zadušnice” prikazuju narodni običaj u pomoravskom selu gde se odavanje pošte pokojniku postepeno pretvara u masovno ždranje i lokanje dok je Makov film o “zakulisnim radnjama” pred Prvomajsku paradu: zatezanje Marksa i Lenjina, provera uniformi, šlemova, transparenti, buketi cveća, radni ljudi građani traže najbolja mesta, skiče prasići, škripe ciganska gudala…
Ja bih “Zadušnice” pustio ali “Paradu” ne bih. “Zadušnice” pokazuju da je naš narod primitivan – što je tačno. Međutim “Parada” pokazuje da nam je rukovodstvo primitivno što je takođe tačno, ali ne moramo to da razglašavamo preko filmova” – bio je Krcunov predlog. “Parada” je upkos Krcunu, prikazana – uz skraćene kadrove u kojima gatara prilazi Titu i za dinar hoće da mu pročita sudbinu iz dlana.
Erska finta
I 60-tih su se tražile budžetske uštede. Isčačkala se i u izgradnji Muzeja savremne umetnosti na Ušću. Umesto mermera zgrada će biti obložena kamenom. Miodrag B. Protić, upravnik i arhitekta Ivan Antić ubeđuju Vukosa da vlada poništi tu odluku. Vukos je izneo predlog na vladu što je dočekano napadima drugih ministara.
Na kraju je Krcun presekao na erski način: Slušajte pre neki dan sam prolazio pored te zgrade. To je mnogo ružna zgrada. Ona će biti ružna da li mi te pare ili ne. Ali, ako ne damo pare reći će da je ružna zbog toga. Dajte da mi damo te pare, pa neka krivica bude na njima. Tako je dobijeno jedno od najreprezentavnijih muzejskih zdanja u Jugoslaviji, delo arhitekte Ivana Antića i – često se zaboravlja – Ivanke Raspopović.
U sredu se RTS izvinio svojim gledaocima, jer u toku prenosa obraćanja predsednika Aleksandra Vučića, došlo do kratkog prekida signala, koji je izazvala za sada neimenovana osoba, namernim izvlačenjem strujnih kablova iz vozila za satelitsko emitovanje.
Pijan kući ja dolazim
Nepostoji srpski ili jugoslovenski predsednik koji je ređe ulazio u zgradu RTB Beograd ili RTS-a od doživotnog predsednika Jugoslavije. Tito je u Takovsku ušao nula puta. Nikada. Vukos se u svojim uspomenama seća u jednog Titovog povratka iz Afrike.
Prenosimo Titovu izjavu na aerodromu. Potom kolona automobila sa predsednikom napušta pistu Surčinskog aerodroma. U tom trenutku s ekrana se čuje pesma “Pijan kući ja dolazim”. Šok. Komisija s profesorima ETF-a zaključuje da se ta pesma u tom trenuku emitovala na Drugom programu Radija Beograda i da je ton upao u televizijski prenos. Bilo je još TV uskakanja koji su narušavali “lik i delo”, “najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, koji tome uopšte nije pridavao značaj koliko razni titići u i oko televizije.
Milan Vukos, taj tihi, nesvadljivi čovek obeležio je ne samo televizijsko vreme već dekade najviših dometa ovdašnje kulture.
Bonus video:
Dres kod i političari
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar