David i ja znamo se od detinjstva. Životi su nam povezani sličnim uspomenama na ranu mladost, temama kojima smo se bavili u životu i, pre svega ili između ostalog toponimima na kojima smo živeli, reči su kojima za Nova.rs započinje sećanje na prijatelja i saradnika Davida Albaharija karikaturista i ilustrator Dušan Petričić.
Naravno, Zemun tu, kako naglašava Petričić za Nova.rs, ima dominantno mesto. Jer, Albahari je odrastao u donjem Zemunu a karikaturista i ilustrator u gornjem.
– Kasnije sam se i ja preselio u komšiluk Karađorđevog trga u donjem Zemunu. Sticajem okolnosti, vođeni sličnim porivima, a bez ikakvog dogovora, ranih devedesetih prošlog veka našli smo se obojica u Kanadi. On u Kalgariju, ja u Torontu. Relativno redovno smo se dopisivali i viđali. O našem zemunstvu dovoljno govori činjenica da smo svoja pisma potpisivali – on, iz Kalgarija, sa „Zemunac iz gornjeg Zemuna“, a ja iz Toronta, sa „Zemunac iz Donjeg Zemuna“. Kalgari, na domaku Stenovitih planina igrao je ulogu gornjeg, a Toronto, u beskrajnoj ravnici, ulogu donjeg Zemuna. Tako smo svoju privrženost gradu, u kome smo odrasli, sačuvali dugih dvadeset godina u dalekoj Kanadi – seća se Petričić.
Kao što su se istovremeno otisnuli u svet, tako su se istovremeno, ali opet bez dogovora, kako navodi karikarurista i umetnik, i vratili u Zemun. Ideja im je bila da penzionerske dane provode u lepim šetnjama i razgovorima po Zemunskom keju.
– Iz tog vremena datira i naša jedina zajednička knjiga „Ema i jež koji nestaje“, koju je inicirala i zdušno pomogla oko izdavanja Slavka iz Ceptera. Ideju o šetnjama i razgovorima samo smo delimično realizovali. Davidova neočekivana i neprijatna bolest poremetila nam je planove.
Ali, povremeno, kada bi književnikove trenutne zdravstvene okolnosti to dozvoljavale, viđali bi se, seća se naš sagovornik, u kafiću „Mr. Black“, na početku ulice 22. oktobar u Zemunu.
– Tako sam imao priliku da u Davidu otkrijem posebnu i dragocenu osobinu neuništivog borca da svoj ustaljeni kreativni ritam sačuva po svaku cenu, od svih izazova kojima ga je neumoljiva bolest izlagala. Srčanost kojom je čuvao svoje pravo da, uprkos bolesti i objektivnim ograničenjima, neometan misli i piše, putuje, učestvuje na književnim večerima i razgovara sa svojom publikom, retko se viđa. Zato, sa posebnom pažnjom, činjenici o izuzetnom značaju i uticaju na nove generacije pisaca koji je David Albahari imao kao književnik i prevodilac na našoj literarnoj sceni, dodajem i podatak o njegovoj hrabrosti i upornosti da ne odustane od posla koji mu život znači. Ni onda kada bi svi drugi odustali.
David je, kako ukazuje Dušan Petričić, opet otputovao, a oprašta se na kraju od prijatelja uz ove reči:
– Eto nama, druže, nove lokacije na kojoj ćemo se jednom, izvesno je, ponovo sresti. I u novom, neobičnom prostoru i još neobičnijem ambijentu opet se igrati gornjeg
i donjeg Zemuna.
Bonus video: Petričić u Utisku nedelje