"Moja jedina dečija želja je bila mir": Dodeljena Nagrada "Beogradski pobednik" Sanji Savić Milosavljević

Ovim delićem iz najboljeg romana u 2024. godini, dela "Martin udio" Sanje Savić Milosavljević započela je danas ceremonija svečanog uručenja četvrte po redu Nagrade "Beogradski pobednik".

Direktorka Biblioteke grada Beograda Jasmina Ninkov istakla je s ponosom da "književnog Oskara", kako je nazvala "Beogradskog pobednika", ovoga puta dobija spisateljica:

- Nagrada "Beogradski pobednik" u fokus stavlja čitanje, čitanost. Književne nagrade stavljaju u prvi plan ono što je najbolje u našem jeziku, knjige - napomenula je Ninkov, čestitavši dobitnici i izdavaču "Bedemu".

Na konkurs za nagradu, ustanovljenu 2021, stiglo je 130 romana, a petočlani žiri predvođen predsednikom Predragom Petrovićem na završnoj sednici 21. januara od pet romana iz najužeg izbora za najbolji je jednoglasno izabrao "Martin udio" Sanje Savić Milosavljević.

Predsednik žirija naglasio je da su odlučili da nagrade "Martin udio", jer je posredi knjiga koja se hrabro, odgovorno i poetički promišljeno suočava s tragičnim iskustvom ratova devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije:

- Ta poetička promišljenost najpre se očituje u izvanredno izvedenoj kompoziciji i upečatljivoj jezičkoj iznijansiranosti. Tri ispovedne priče, dve ženske i jedna muška, svaka stilski i leksički osobena na početku deluju kao da nemaju mnogo veze jedna s drugom. Ali, kako roman odmiče tri glasa koja se naizmenično smenjuju sve više se misaono, tematski ukrštaju i dopunjuju gradeći snažnu viziju ličnog i nacionalnog stradanja. Ispovedni fragmenti, koji povremeno deluju kao krhotine proteklih života, postepeno nalaze mesto u narativnom mozaiku koji se sklapa pred čitaocem. Zato se roman "Martin udio" ukazuje i kao svojevrsni roman o romanu, sa naglašenom poetičkom samosvešću o potrebi i mogućnostima umetničkog oblikovanja života - ukazao je Petrović.

Intimna drama

Preispitivanje umetničkih mogućnosti i nedoumica glavne junakinje Ivane, strip autorke, pretvara se, dodao je, u traganje za sopstvenim životom, u intimnu dramu suočenja sa prošlošću, detinjstvom, i konačno vlastitim, potisnutim izbegličkim iskustvom.

- Ivana spoznaje da nema neutralne i nezainteresovane umetnosti. Na autopoetičkom planu roman nas suočava sa nizom aktuelnih pitanja koje određuju poziciju umetnika u savremenom trenutku, od odricanja slobode i odgovornosti autora, važnosti nacionalne samosvesti, te konačno mogućnosti spoznaje prošlosti iz osobene, drugačije, ženske perspektive. Lična patnja i napor da se opstane u vremenima velikih istorijskih i društvenih lomova uz nacionalno stradanje središte su ovog romana.

A borbom da opstane uprkos svim nedaćama druga junakinja romana Marta, s verom u život koja nadilazi svako zlo, jezičkom i emotivnom snagom kojom kazuje o sreći i bolu, približava se, ocenio je Petrović, heroinama srpske književnosti. U njenoj ispovesti suočavamo se sa nacionalnim tragedijama koje su obeležile srpski 20. vek, od stradanja u Jasenovcu do krika u izbegličkoj koloni pred "Olujom" 1995. godine.

- Ovo je emotivno snažna povest o seobama, izgubljenom zavičaju, solidarnosti i dobroti koja nadilazi stradanje. Ovaj roman se tematskim i smisaonim rasponom pridružuje velikom poetičkom toku srpskih romana o seobama, došljacima, bespućima, raseljenim licima, zauvek lišenih zavičaja, koji nestaju u maglama istorijskih potresa. "Martin udio" dodaje tome još jedno važno pitanje koje je obeležilo naše postojanje na razmeđu vekova - nacionalno raslojavanje. Roman Sanje Savić Milosavljević izvanredan je umetnički prodor u beskrajne prostore ljudskog bola i intime, koji nam i dalje ostaju nepoznati, prostore koje jedino može poznati umetnost reči. U burnim vremenima u kojima živimo ovakvi romani, koji preispituju pitanje slobode i odgovornosti, dobrote i solidarnosti, čine nam se neophodnim i dragocenim - zaključio je Petrović.

Pisac, borac za opstanak

Nakon što joj je direktorka Biblioteke grada Beograda uručila priznanje, koja podrazumeva statuetu Beogradskog pobednika, rad vajara Zorana Kuzmanovića, povelju i novčani iznos od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, laureatkinja Sanja Savić Milosavjević, vidno uzbuđena, započela je svoju besedu koju je naslovila "Svetionik". Otvorila ju je rečima kako "kažu da je prvi pisac nastao tako što su jednog čoveka svi zapostavili, a da to niko nije primetio".

- Stvarnost je, međutim, bila potpuno drugačija. Ona stvarnost u prapiscu. Osećao je da se ljudima zavukao u mrtav ugao pregrade za sitniš u novčaniku, promilio kroz prste kao čestica prašine dok jurimo neku krupnu gusku, zaostao na stolu kao okorak hleba posle ručka u ekskluzivnom restoranu, nestao u uglu rasklimanog ormana kao rasparena čarapa, pa još i poderana. Uporno je čekao poziv koji će da ispravi nepravdu u administraciji, štamparsku grešku zbog koje nije bio na spisku moćnika. Čekao je okvir koji će njegovu nebitnost da stavi na pijedestal, vrtuckao se i molio, nadao rasipajući poslednje atome snage na prljavštinu koja ga je gutala, na okrajke koji su mu bili sudbonosni. U svojim snovima, zamišljao je kako svima oprašta, i raduje se što su ga, makar i na kraju, prihvatili u svoje društvo.

No, i dalje ga se niko nije sećao, nastavila je prva dama dobitnica "Beogradskog pobednika", i pisac je bio okružen morem zaborava…

- I tako je prapisac počinjao da crtka, objašnjava, izmišlja sopstveni jezik. Radio je to kao što se borio za opstanak. Te njegove reči nisu bile kakva izmišljotina. One su bile oštri noževi kojima se probijao kroz testo guste i naporne svakodnevice. To mu je bio i teret i spas.

Iako prapisac nije pronalazio slavu, uspeh, niti razumevanje znao je da njegovo mesto nije bilo pogrešno, a ni njegovo lutanje i samoća besmisleni.

- Tišina potrebna piscu je ona tišina kojom majka bdi nad novorođenčetom, brinući se da ga ne probudi. Pisac bdi nad svojom temom pazeći da se o koga ne ogreši, ponajviše istinu, a čitalac nad knjigom. Čini se da Bog ni jednima ni drugima nije namenio da menjaju svet. Pa ipak, želim da verujem da pisanje može da doprinese da ga bolje razumemo. Ponekad su zrnca svetlosti, soli, sakrivena u najudaljenije predele zabačenih sela, na slobodna sedišta zakasnelih tramvaja, umotana su u samoće, oblepljena trakama o neizbežnoj smrti onih koji se zapute tim stazama. Pa ipak, nadam se da nikada neće nestati onih koji za njima tragaju - kazala je Sanja Savić Milosavljević, zahvalivši se žiriju i naglasivši da je od saznanja da su glasali za njen roman kao najbolji, počastvovanija činjenicom da je odluka bila jednoglasna.

- Hvala im za hrabrost da se ne plaše sloge u ovo vreme individualizma. Moja jedina dečija želja je bila mir. Hvala im što sam za trenutak pomislila da se ostvarila - iskrena je bila laureatkinja, zahvalivši se i Biblioteci grada Beograda, ali i mirijevskom ogranku ,"Moma Dimić", njenoj drugoj kući, naravno i porodici, što joj "nije stavljala previše soli na rep kad je htela da ide svojim putem".

- I na kraju, hvala svima koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju ove knjige… Neka ih Bog čuva gde god da su se sakrili i obasja ih svetlošću mnogo snažnijom od ove.

Bonus video: Stevo Grabovac