2
Svi eksperimenti su uvek dobrodošli, kamere su moguće na sceni, ali treba ostati u sali, u mraku, u razmeni emocija sa umetnicima i drugim ljudima u publici. U suprotnom nam preostaje samo da umremo sami, kaže za Nova.rs Ana Kremonini, umetnička direktorka festivala Torinodanca.
„Dobar dan, molimo vas vašu zelenu propusnicu”, prvo je što nam kažu na ulazu u pozorišta pred predstave u okviru festivala Torinodanca. U Torino se ne dolazi slučajno i usput. Četvrti po veličini grad u Italiji, poslovni i kulturni centar na severu zemlje ima zaista mnogo toga da ponudi, a motiv za dolazak ovaj put je Torinodanca, jedinstveni festival igre u Italiji i jedna od najznačajnijih smotri savremene igre u Evropi.
Čim je QR kod očitan, srećemo se sa umetničkom direktorkom Anom Kremonini. Ona je, prema pisanju italijanske štampe, prava osoba za razgovor o izvođačkim umetnostima, a to da uspešno vodi Torinodanca festival, i u redovnim i u vanrednim okolnostima, potvrđuje i činjenica da joj je poveren još jedan mandat. Čula je da je prilika da pogledamo neke od predstava u samoj završnici Torinodance i da porazgovaramo sa umetnicima i organizatorima deo priznanja “Visa iskorak” Beogradskog festivala igre redakciji Nova.rs, pa nas odmah pita kako je proteklo 18. izdanje festivala u Srbiji. “Kod nas su mere protiv kovida relaksirane prošle nedelje, ali se to nije odrazilo na festival. Uspeli smo sve što smo zamislili”, kaže uz srdačan i zadovoljan osmeh. Koliko je bilo složeno organizovati 35 nastupa sa 14 komada kompanija i igrača iz 11 zemalja širom sveta, znaju samo ona i njen tim. Torinodanca otvorena je 3. septembra komadom Šaron Ajal (“Poglavlje 3: Surovo putovanje srca”), a zatvara ga premijera “Goldbergovih varijacija” Ane Tereze de Kersmeker 28. i 29. oktobra. Publika je u međuvremenu mogla da vidi i “Triptih” belgijske trupe Peeping Tom, “Chotto Xenos” Akrama Kana, “Transverse Orientation” Dimitrisa Papajoanua, “Pepeo” Šantale Šivalingape, komade Alesandre Feri, Silvije Gribaudi, Marka D’Agostina…
Moto festivala, Dance me to the end of love, podseća na pesmu Lenarda Koena. Šta ste pod tim vi imali na umu?
Kada smo počeli da pravimo festival, pričali smo sa ljudima u pozorištu o tome kako da ga predstavimo, o njegovom imidžu. Odlučili smo se da to bude fotografija žene i pojavio se i taj slogan. Jedan od kolega je predložio taj naslov poznate pesme Lenarda Koena i mislim da on dobro predstavlja dela na festivalu, strast koju svi ulažemo u rad na njemu. I ostao je taj naziv. Slike se smenjuju, ali slogan ostaje i postao je prepoznatljiv. Čim pogledate vizuale, jasno vam je da se radi o ovom festivalu. To je to što se ovde dešava.
Neki od umetnika su od početka pandemije pronalazili drugačije načine da se izraze, bilo to kroz videa, strimovanje nastupa… Mislite li da je pandemija uticala na igru, na izvođačke umetnosti, na estetskom planu?
Teško je to sada reći, još nismo iz toga izašli. Videli smo mnogo striminga, videa, prenošenja u druge medije, ali volela bih da ti trendovi ne ugroze živo izvođenje. Jer nešto se može dogoditi samo u živom susretu umetnika na sceni i nas. Drugi mediji pružaju neke mogućnosti, svi eksperimenti su uvek dobrodošli, kamere su moguće na sceni, sve to zavisi i od odluke koji jezik se koristi, ali mislim da treba ostati u sali, u mraku, u razmeni emocija sa umetnicima i drugim ljudima u publici. U suprotnom nam preostaje samo da umremo sami.
Jeste li primetili neke nove tendencije, pravce u kojima će se igra razvijati?
To je dobro pitanje. Nisam sigurna da mogu da na njega odgovorim, jer to zavisi od mnogo stvari. Svaki umetnik je svet za sebe. Imate trupe koje polažu mnogo više na sadržinu, ali i one koji veći primat daju veštini, virtuoznosti, ako hoćete. U osnovi, to veliko pitanje povezano je sa pitanjem kuda mi to idemo, gde smo se zaputili kao ljudska bića. Sve su češće i teme posvećene mogućnosti angažmana, očuvanju prirode i okruženja… Ali prvo i osnovno pitanje, u kom smeru ide sama umetnost, ključno je svakom umetniku i mislim da će ono ostati najvažnije.
Za koje predstave i umetnike ste najviše ponosni što ste uspeli da ih dovedete na Torinodanca festival?
Postoje umetnici koje baš volim. Volim sve koji su dolazili i dolaze na festival, ali posebno volim one koji mi pomažu da razumem sebe, svet u kom živim, koji mi možda ne govore gde to idemo, ali mi pružaju drugačiji ugao u sagledavanju sveta. To sam pronalazila, na primer, ove godine u izvođenju trupe Peeping Tom. Za mene je to bio jedan od najvećih doživljaja u životu. Kod Šaron Ajal, takođe. Videla sam u njenim predstavama, u elementima koje koristi, nešto što nikada ranije nisam razumela. Osim toga, njen uzajamni odnos sa igračima je neverovatan, posebno sa njenim igračima, to je jednostavno vrhunac stvaralaštva. Gledala sam mnoge njene predstave, sa različitim trupama, i uvek su te predstave veoma interesantne, a njena saradnja sa igračima Dance donela je neke od njenih najboljih ostvarenja. Ona je druga generacija koreografa iz Izraela, posle Ohada Naharina, ali je izgradila svoj stil. Kada smo počeli da pravimo festival, pričali smo sa ljudima u pozorištu o tome kako da ga predstavimo, o njegovom imidžu. Odlučili smo se da to bude fotografija žene i pojavio se i taj slogan. Jedan od kolega je predložio taj naslov poznate pesme Lenarda Koena i mislim da on dobro predstavlja dela na festivalu, strast koju svi ulažemo u rad na njemu. I ostao je taj naziv. Slike se smenjuju, ali slogan ostaje i postao je prepoznatljiv. Čim pogledate vizuale, jasno vam je da se radi o ovom festivalu. To je to što se ovde dešava.
Imate odličan program ove godine. Kako biste opisali festival onima koji za njega ne znaju, po čemu je on specifičan u odnosu na druge festivale?
Torinodanca jedan je od najznačajnijih festivala posvećen igri u Italiji. Drugi festivali su multidisciplinarni, a Torinodanca posvećen je isključivo igri. Pokušavamo da uradimo, u suštini, dve stvari. Prvo, da pozovemo najznačajnije umetnike uronjene u savremeni svet, posebno one spremne da podele sa nama svoje vizije naše zajedničke budućnosti, i to ne samo kroz igru, nego i kroz koreografije, instalacije, sola… Sa druge strane, veoma nam je važno i da našoj publici pružimo priliku da vide poznate, etablirane umetnike, da predstavimo okvire onoga što je značajno u savremenoj igri svuda u svetu danas. Drugim rečima, da im pružimo priliku kakvu nije baš lako naći na drugi način. Osim toga, važno nam je i da otkrivamo nove talente, da podržimo nove generacije umetnika, kao i umetnost igre u Italiji. Trudimo se da sve to prožmemo jedno s drugim i prikažemo publici to gde je savremena igra danas i u kojim pravcima se kreće. Ove godine je program bio raznovrsniji i nabijeniji, pošto su igrane neke od predstava predviđene za prošlu godinu pa odložene jer nismo želeli da pravimo kompromise i hteli smo da očuvamo nivo festivala. Jako je važno odupreti se iskušenjima kakva donose ova vremena i nismo želeli da napravimo nešto tek da bi se, eto, reklo da to postoji.
Festival je teško organizovati i u redovnim okolnostima, a kovid je sve to dodatno otežao. Šta su vam bili najveći izazovi?
Najveći rizik, i strah sa kojim smo se suočili, bio je da bi kovid mogao da uđe u festival. Ali rekli smo sebi: uradili smo nešto i prošle godine, usred pandemije, i sada je veoma važno da nastavimo da sledimo svoje ideje. Antikovid protokoli su nam bili više nego striktni, svi umetnici morali su da budu testirani, primenjujemo zelene sertifikate, pazili smo da se ni učesnici ni publika ne zaraze, ali smo sve do poslednjeg dana strepeli šta bi moglo da se dogodi. Sve je do sada prolazilo dobro, stvari se i van festivala normalizuju, uspeli smo da izvedemo ceo program onako kako smo ga zamislili. Ali nije bilo lako sve to izvesti.
Vraća li se sada sve u redovno stanje?
Nadam se da da, ali još to ne znamo zasigurno. Ova situacija, gledano iz mog ugla, donela je dva različita načina rada. Shvatila sam ponovo, posebno prošle godine kadai radi nešto sasvim drugačije. Takođe mogu da spomenem i Dimitrisa Papajoanua, koji uvek donosi nešto jako važno, jer njegov izraz spaja i igru, i pozorište, i vizuelne umetnosti… To je sve važno i za međunarodnu zajednicu igrača. Sada je za savremenu igru pravo vreme.
Torinodanca deo je šire asocijacije nazvane “Big Pulse Dance Alliance”. Možete li nam reći nešto više o tome?
To je mreža koja okuplja 12 festivala igre i igračkih centara širom Evrope, koji su odlučili da se zajedno prijavljuju na programe EU, sa ciljem da razvijaju više stvari, među kojima su dve najbitnije: razmena umetnika i ideja i pravljenje koprodukcija i zajedničkih nastupa na smotrama na otvorenim scenama i u salama. Za razmenu biramo po četvoro umetnika, a za nastupe na otvorenom raspisujemo konkurse. Sada, na primer, ovde prvi put organizujemo susrete umetnika i drugih profesionalaca u okviru te mreže, a sledeći je u decembru u Londonu. Želimo da nađemo načina da podržimo umetnike ne samo novčano, nego i pružajući im priliku za razgovore i razmenu mišljenja. Ove nedelje nam je tu sedmoro mladih umetnika iz drugih zemalja: dvoje iz Švedske, dvoje iz Dablina, jedna iz Češke, jedna iz Litvanije… i ovde će gledati predstave, susretati se sa kolegama, posećivati pozorišta, ustanove i trupe u Torinu, a sledeće godine će umetnici iz Italije ići na druge festivale. Koprodukcije su važan segment saradnje, ali i razgovori i protok ideja.
Volite li vi lično više spektakle ili kamernije komade?
Oh, više volim velike komade, na velikim scenama, sa mnogo ljudi. Ali na festivalu imamo i sola, jer o predstavama odlučujemo na osnovu kvaliteta, a ne prema brojkama.
Vratimo se opet na slogan festivala. Gde je “kralj ljubavi”?
Nikada ga nećemo naći. Šta donosi kraj ljubavi, nešto dobro ili nešto loše? Ne želim to ni da znam. Važan je put, a ne odredište. Pre je stvar u tome kako živite to vreme koje vam je dato, a muzika i igra sve to obogaćuju. Život bez toga je jako, jako tužan.
Bonus video: Jovan Maljoković – Over the Rainbow