0
Danas ne bih želeo da budem ni na jednom drugom mestu nego u Srbiji, jer je trenutno unikatna, kaže muzičar koji je režirao prvi dokumentarni film u karijeri.
Poetski dokumentarac “4 sunca i klavir” prati priču četiri čoveka koji rade sve što savremeni čovek ne radi – žive u prirodi i u skladu sa njom. I njihov skromni život postaje izvrnuta slika u ogledalu savremenog čoveka koji u svojoj samodovoljnosti uništava prirodu i sebe samog. Dokumentarni film režirao je Boris Kovač kompozitor i instrumentalista.
O prvom dokumentarnom filmu “4 sunca i klavir”, koji je premijeru imao sinoć na Slobodnoj zoni, i o tome otkud jedan kompozitor u svetu režije, Boris Kovač objašnjava u razgovoru za Nova.rs:
– Nisam tipičan kompozitor i muzičar. Po obrazovanju sam filozof, muzika mi jeste najbliža ali samo zato jer je najsuptilnija i najslobodnija umetnička praksa. Ovaj film uopše nije tipičan dokumentarac, već je to neka vrsta “gesamtkunstwerk”, totalne umetnosti u kojoj likovnost slike, naracija, muzika i zvuk imaju podjednako važnu ulogu u kreiranju jednog multimedijskog dela čija forma jeste film. Ja sam tokom 40 i kusur godina bavljenja umetnošću ovladao umetničkom logikom, sintaksom i semantikom a one su iste u muzici i u filmu. No, kao što je tipičnim kompozitorima moja muzika koješta takav je i tipičnim režiserima moj film. Ono šta njima najviše smeta je najbolje u tom filmu.
Tema filma je život u prirodi i sa prirodom, skromnost, jednostavnost… Kako ste došli na ideju za ovu temu?
– Poslednjih 20- tak godina sam se udaljavao od kulture i približavao prirodi. Evo upravo sam se i preselio tamo gde za osam meseci od kada sam počeo da pravim kuću nisam sreo čoveka. Tema čovekovog odnosa prema prirodi je odlučujuća za današnjeg čoveka, on će ili ponovo postati deo prirode i prestati sa nasiljem nad njom ili ga neće biti. Čovekova vertikala nije moguća van prirode, čovek jeste vrhunac kreacije prirode ali kada se od nje odvoji onda je neminovan njegov pad na samo njeno dno. Vladati a ne i služiti joj, uzimati od nje a ne i davati joj, zloupotreba je moći koju je stekla dvonožna životinja, moći koja se već odavno okrenula protiv njega samog. Ovaj film pokušava da pokaže da to ne mora biti tako i kakva se, u takvom životu, istina, lepota i dobro stvaraju.
U filmu su četiri čoveka iz Vojvodine. Kako ste došli do protagonista i koliko je bilo teško raditi sa njima?
– Vrlo smo teško pronašli protagoniste ovog filma jer takvih ljudi više nema, poslednji su primeri nativnog načina života u Vojvodini. Poverovali su nam jer su prepoznali autentičnost naše želje da zabeležimo njihov život. Ne samo da su bili kooperativni nego smo postali i veoma dobri prijatelji za tih godinu dana koliko smo ih snimali kroz ciklus od četiri godišnja doba u njihovom životu.
Kakvi su planovi sa filmom u budućnosti, koji vas sve festivali očekuju?
– Film učestvuje na nekim festivalima i nadamo se još nekim. To nije tipičan dokumentarac kakav se danas snima i očekuje na festivalima. Za njega treba imati drugačije receptore… Pokušaćemo i sa televizijama a na kraju će svima biti dostupan preko interneta i verujemo da će doći do publike koja ima senzibiltet za ovu temu i ovakvu umetnost. Verujemo da će vremenom dobijati na sve većem značaju jer će svest ljudi o potrebi vraćanja prirodi biti sve izraženija a i umetnički kvaliteti ovog nepretencioznog filma verujem da poseduju univerzalnost koja je van vremena i prostora.
Da li biste voleli da radite još nešto kada su dokumentarni filmovi u pitanju?
– Pripremam se i skupljam snagu da snimim još jedan film, drugi i poslednji, posvećen mom ujaku koji je sa 17 godina poginuo u partizanima. Zvaće se “Ostrvo Srem” i baviće se unikatnim slobodarskim mentalitetom Sremaca i geopoetici Fruške gore. To će, sem moje zahvalnosti mojim precima koji su dali sve NOB-u, biti i moj prilog otporu aktuelnom istorijskom revizionizmu. Poetska dimenzija tog rada, sakralizacija profanog, biće mi isto toliko značajna kao i u ovom filmu.
Kakvi vi filmove lično volite, šta vam se dopalo u poslednje vreme, bilo da su dokumentarni ili igrani filmovi u pitanju?
– Retko gledam dokumentarne filmove jer retko nailazim na one koji idu dalje od dokumentarizma. Moj omiljeni režiser iz ranije njegove faze jeste Lars von Trier ali volim i Vudi Alenove filmove, Ves Andersona, pa i dobre američke, da ne kažem da jedini čovek koji uspeva da me nasmeje do suza jeste Saša Baron Koen. Mada moj film ima nešto i od filmske estetike Tarkovskog ili Tara, ja više ne podnosim hermetizam, puritanizam u umetnosti.
Da se prebacimo na vašu osnovnu delatnost – muziku. Sa svojim novim ansamblom 10. novembra imate koncert u novosadskoj Sinagogi, šta ćete svirati?
– Biće to vrlo lep koncert u sekstetu New Ritual Ensemble. U poslednje vreme sviramo moje, u formalnom smislu, lakše note, a ima među njima i dosta tema iz filmova i serija. Emocije i energija su ono što se na koncertima najbolje prenosi. Moju kontemplativnu muziku ljudi mogu slušati kod kuće. Takođe mislim da je danas publici najvažnije dati emocije. Svega ima ali je deficit emocija. Ja sam u životnoj fazi rekapitulacije pa je takav i program koji izvodimo.
Volite li koncerte i dalje? Imate li planove za nastupe u Beogradu ili još negde drugde?
– Volim da izvodim svoju muziku, to je i deo moje misije. Pre par dana smo imali divan koncert u Sofiji, i brojna publika i mi smo bili ispunjeni do ushićenosti. No sve je teže imati koncert, novac o svemu odlučuje. Ne znam za BG, bilo bi lepo.
Niste tokom karijere bili puno prisutni na beogradskoj muzičkoj sceni. Više ste išli ka zapadu. Da li je i danas tako?
– Nije. Kriza sa produkcijom koncerata koji nisu ful profitabilni je svuda, a korona je tu krizu zapečatila. Više sviramo u regionu, jeftinije je a i naša kulturna povezanost tu odlučuje. Nije isto svirati u Sofiji i Štutgartu, na primer. Hvala bogu pa to dolazi do svesti i srca ljudi a impresioniranost zapadom još jedino neguju patentirani liberaši.
Živeli ste jedno vreme u inostranstvu, opet ste u Bukovcu kod Novog Sada. Kako vam deluje život u Srbiji danas?
– Odnedavno živim na brdu Vezirac iznad Bukovca. Život u Srbiji je težak već decenijama. Vlast je dala previše prostora primitivcima koji su u Jugoslaviji morali da budu tihi. Stvari su složene pa ista ta (loša) vlast vodi optimalnu spoljnu politiku tako da sam ponosan jer smo još uvek suvereni i ne pristajemo na ucene sa Zapada. U ovom globalnom prestrojavanju ostati suveren bio bi podvig još veći od onog Titovog. Smatram da bi okretanje leđa Rusiji, Kini bilo za Srbiju pogubno a ako uspemo da to izbalansiramo s našom geopolitičkom pozicijom unutar Evrope bićemo primer za ugled. Danas ne bih želeo da budem ni na jednom drugom mestu nego u Srbiji. Trenutno je unikatna, kao Đoković u sportu.
Na čemu novom radite na muzičkom planu, šta vas trenutno zanima?
– Završio sam nedavno album songova na pesme o ljubavi velikih pesnika, peva moj prijatelj Novosađanin iz Australije. Srećan sam zbog toga. Samo takvi projekti me zanimaju sa ličnim razlogom postojanja. Umorio sam se, jedno vreme ću sa trema svoje nove kuće gledati u pravcu beskrajnog panononskog mora.. Možda tamo u daljini ugledam neki razlog da nešto radim. Film „Ostrvo Srem“ me svakako čeka, to je dug prema precima i tu nema pardona.
Bonus video: Miloš Đukelić o Kanskom festivalu: Pobednički film “Trougao tuge” očekivano bio favorit