Sve to što smo mi radili bilo je sa velikim nezadovoljstvom primano u Beogradu. Što je veoma čudno da jedan veliki grad koji je imao Atelje 212, gde su dolazile važne pozorišne predstave iz sveta, gde su dolazili veliki muzičari, odjednom ima takav arogantan i negativan stav prema modernoj umetnosti, kaže proslavljeni avangardni umetnik u intervjuu za Nova.rs povodom njegove retrospektivne izložbe u Novom Sadu.
Retrospektivna izložba poznatog srpskog umetnika Dragoljuba Raše Todosijevića (Beograd, 1945), biće otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu od 9. septembra do 5. oktobra 2022. godine. Ova izložba obuhvatiće prezentaciju umetničkih radova jednog od protagonista neformalne beogradske grupe konceptualnih umetnika, koja je krajem 60-ih i početkom 70-ih godina bila okupljena oko Studentskog kulturnog centra. Predstojeća izložba je sjajna prilika da se ponovo sagleda značajna i obimna umetnička praksa ovog autora, te da se na jednom mestu okupe i prezentuju radovi iz nekih od njegovih ključnih radova, kao što su: Dnevnik, Decision as Art (Odluka kao umetnost), Was Ist Kunst? (Šta je umetnost?), Gott Liebt die Serben (Bog voli Srbe), Fuxus Piano (Fuxus klaviri) i dr.
– Moja veza sa Novim Sadom počinje još krajem 60-ih i početkom 70-ih. Istoričar umetnosti Jerko Denegri poznavao je ljude koji su skupljali na Tribini mladih. I tu je bila jedna mala divna galerija u kojoj su se mogle videti sve novotarije koje su se pojavljivale na relaciji Beograd – Novi sad – Zagreb – Ljubljana. Tako da smo mi iz Beograda, pored Studentskog kulturnog centra, često izlagali i na Tribini mladih. Stvorila se jedna mreža, tu se u manjoj meri uključila i Subotica, i to je bilo jezgro takozvane postkonceptualne nove umetnosti – kaže Raša Todosijević u intervjuu za Nova.rs, u prijatnom i ukusno uređenom stanu u Resavskoj ulici u kojem živi sa svojom dugogodišnjom partnerkom, umetnicom Marinelom Koželj.
Kako je došlo do inicijative za izložbu “Sutra je ponedeljak” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine?
– Postoje dva razloga za ovu izložbu. Jedan je zato što je Novi Sad izabran za Evropsku prestonicu kulture, a sa druge strane Muzej savremene umetnosti Vojvodine je bio inicijator mog odlaska na Bijenale u Veneciji 2011, gde sam ja dobio nagradu. Tako da smo imali već dobro zajedničko iskustvo, pa su mi predložili da ponovimo saradnju. Ali ja sam sve te ljude znao i od ranije, nisam “pao sa Marsa”, tako da veza između Muzeja i mene postoji već duže vreme. Usput, želeo bih da u Novom Sadu vidim neke stare prijatelje, stare pesnike, prevodioce… Neko moje staro društvo.
Pominjali ste to zlatno vreme avangardne umetnosti kod nas krajem 60-ih i početkom 70-ih. Kako vas je Beograd tada doživljavao?
– Sve to što smo mi radili bilo je sa velikim nezadovoljstvom primano u Beogradu. Što je veoma čudno da jedan veliki grad koji je imao Atelje 212, gde su dolazile važne pozorišne predstave iz sveta, gde su dolazili veliki muzičari, odjednom ima takav arogantan i negativan stav prema modernoj umetnosti, koja je podrazumevala između ostalog i performanse. Nama to nije smetalo, zato što smo bili mladi, pa smo mogli da trpimo, ali nismo imali ni prebijenog dinara, jedino smo imali entuzijazma. Sve je to bilo na dobrovoljnoj bazi.
Brojni poznati svetski muzeji moderne umetnosti su otkupili vaše radove, među njima i čuveni Tejt iz Londona. Ali vi ste jednom prilikom rekli da ovde niko od kolekcionara ne želi da kupi vašu umetnost. Zašto?
– Postoje dve stvari. Ja sam malo nadrndan tip i nema cenkanja kod Dragoljuba (smeh). (Supruga Marinela dodaje da su ovde ljudi navikli na potcenjivanje). Dođe kod tebe i sad misli da će da te kupi za neku siću. Nije reč o sići. Nego o jednom principu da hoće neko da te potceni, da te kupi za “dž”. A veliki muzeji su plaćali veliki lovu. Razgovarao sam sa jednim ovdašnjim poznatim kolekcionarom, i ja mu kažem: “Ajde da stopiramo ovo trabunjanje i da ja tebi poklonim rad.” Nije hteo, jer je toliko sujetan. U poslednje vreme došao sam do nekih čovekoljubivih ambicija da neke radove poklanjam. Ali one velike koje nemam gde da smestim (smeh).
Da li imate utisak da su u svetu i kod nas kultura i umetnost u 20. veku bili mnogo važniji nego danas?
– Apsolutno. To nisu bili samo filmovi “Bitka na Sutjesci”, “Bitka na Neretvi” i Titovi finansijski aranžmani. A drugo, koga danas zanima literatura? Šta se desilo kada je u Sovjetskom savezu došlo do liberalizacije i popuštanja u kulturi? Svi su prešli na kič. Sa liberalizacijom nije došlo do povećanja kupovine bivše zabranjene robe, nego su svi prešli na “ljubiće”, počeli su da kupuju kič literaturu. Oni su jedva čekali to, zato što to nisu imali.
Da li primećujete među mladim našim umetnicima nove talente, koji donose nešto novo?
– Naravno da ih ima. Ali jedino što je ovde problem je što mladi umetnici čim dođu do 25-30 godine, odlaze iz zemlje. Bio sam pozvan pre nekoliko godina u Pariz u jednu umetničku školu École des Beaux-Arts da držim predavanje. To je sjajno bilo, svi su bili pažljivi. Kada se završilo, bilo je neko posluženje, i ispostavilo se da je 50 posto studenata na predavanju bilo odavde. Ta mlađarija je sjajna bila, sa fenomenalnim radovima, skupili su se oko mene, i do duboko u noć smo pričali o svemu i svačemu.
Kako vam deluju Beograd i Beograđani danas?
– Debeli su (smeh). Mentalitet ljudi se ovde jako promenio u poslednjih 30 godina, zavladala je prostota. Ali ja ne bih da kritikujem, rekao bih da je to logika vremena.
Bonus video – Slavimir Stojanović Futro: Kao da sam slušao Konstraktu i crtao
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar