Bojana Denić: Sve ovo liči na satiranje kulture s predumišljajem. Želim nam svima da preživimo sve što preživljavamo

Piše: Vladimir D. Janković

Za prevod s nemačkog klasične drame Franka Vedekinda „Franciska“, izvedene na sceni Narodnog pozorišta u Subotici, Bojana Denić ponela je književno-prevodilačku nagradu „Matilda Trifunović“, koju svake druge godine Udruženje književnih prevodilaca Srbije i Humanitarna fondacija „Hrast“ dodeljuju za najuspeliji prevod dramskog teksta sa stranih jezika na srpski.

Bojana Denić je završila studije germanistike na Filološkom fakultetu u Beogradu, a u književnom svetu je, osim kao plodan prevodilac (u njenoj bibliografiji ima više od pedeset naslova prozne, dramske književnosti i poezije nemačkog govornog područja), poznata i kao osnivač i glavni urednik u izdavačkoj kući „Radni sto“. Posle Klemensa Majera, Volfganga Hilbiga, Uvea Jonzona, Tomasa Braša, Kriste Volf, Elfride Jelinek, Tomasa Bernharda, Petera Handkea, Hajnera Milera - otkud sad baš Vedekind, pitali smo Bojanu Denić:

- Gledala sam i čitala „Buđenje proleća“, „Lulu“, „Duh zemlje“, „Pandorinu kutiju“, ali ozbiljnije sam u poetiku i estetiku njegovog dramskog stvaralaštva zaronila kad me je reditelj Jug Đorđević pozvao da prevedem tekst za Narodno pozorište u Subotici. Tekst se bavi drastičnim stanjima duha, kako ostalih likova u drami tako i glavne junakinje Franciske, koja sklapa pakt sa đavolom ne bi li saznala kako je to biti muškarac, a s obzirom na to da su sve slobode namenjene baš njima. Tekst se bavi različitim problematikama, egzistencijalnom - tu je težnja za autonomijom i ostvarenjem subjekta i integracijom u psihološkom i društvenom smislu, zatim građanskom problematikom, odnosno kritikom malograđanskog koncepta porodice i braka, ali i estetskom - međusobnom suprotstavljenošću divinizovanog i trivijalnog, romantičnog i šokantnog, poetskog i dokumentarnog. Odatle su i proistekle sve prevodilačke dileme i trileme - kaže za Nova.rs naša sabesednica.

Komad „Franciska“ nastao je 1912. godine. Koliko je on, i na koji način, aktuelan i danas? Kako savremena publika u pozorištu reaguje na „Francisku“?

- Preklapanja ima i više nego što bih volela, ali obično je tako kad je vrhunska književnost u pitanju: traljav i nemaran odnos prema kulturi i umetnosti, zabava, zabava i zabava, a onda vas od nekih replika prođe jeza: „Svoje procente ubiram od direktora koji moje najvrednije kreacije bacaju grabljivoj publici kao hranu.“ Ili: „Glumim da komad osujetim / Da taštu svečanu opijenost valjano pokvarim./ Već grmi nam iznad glava/ I neće dugo pre nego krene da se obrušava.“

Imate nemalo iskustvo s prevođenjem dramske književnosti. Ako bi vas neko zamolio da u najkraćem kažete šta je to što prevođenje dramskih tekstova razlikuje od prevođenja drugih književnih vrsta, šta biste rekli?

- Recimo, od vežbanja osećanja za razliku u didaskaliji između pauze i tišine - temperatura replike koja sledi posle jedne ili druge indikacije nikako ne može da bude ista; šta sve može da bude ekvivalent pravopisnom znaku crte na kraju replike nemačkog teksta; do, meni najznačajnijeg: neumorno čitanje naglas dok replika ne legne kako treba.

Pokušajte da u tri prideva opišete prvo srpski, a potom nemački jezik.

- Srpski (čitati u dahu): tumarav_nestabilan_moj. Nemački (čitati uz cezuru): kaskaderski/ kaskadan/ prostran.

Nagrada „Matilda Trifunović“ vas je obradovala, i ta radost širila se iz vas na sve okupljene na svečanoj dodeli u Udruženju književnih prevodilaca Srbije. Kakav je, generalno, vaš odnos prema nagradama?

- Nimalo bernhardovski, kako bi on tvrdio u “Mojim nagradama”. Nagrada „Matilda Trifunović“ mi zaista mnogo znači zato što sam prevodilačku karijeru otpočela na terenu savremenog dramskog teksta, zbog čega mi je ovo priznanje malo važnije od drugih prošlih i budućih, jer sam na tom terenu izvežbala raspone registara, što me je kasnije osnažilo da radikalnije pristupim prevodilačkim šetnjama kroz prozu i poeziju.

Pošto ste i izdavač, a ne samo autor, to jest književni prevodilac, kako vidite aktuelnu situaciju u srpskom izdavaštvu? Kakve su perspektive, a kakve opasnosti koje bi se mogle ili se već jesu isprečile na putu?

- Opasnosti konstantno vrebaju sa svih strana, među novijim izdvojila bih: apsolutni nemar institucija, što liči na satiranje kulture s predumišljajem. A onda na društvenom mikroplanu: sunovrat koncentracije, potreba za prohodnijim tekstovima, veliko ubrzanje. Nema kvalitetnog prevoda ako je za sutra ili kako često ume da bude: za juče. Visoko dignite prevodilačku gredu kvaliteta i rokova, izdavači i prevodioci! Perspektive su, opet, blistavija strana ove teme, pogledajte kako nam je uzbudljiva izdavačka scena, nikad nismo imali toliko kvalitetnih malih izdavača sa tako profilisanim programima. Želim nam svima, parafraziraću Ilze Ajhinger, da preživimo sve što preživimo.

Šta je veštačka inteligencija i nama svima, kao ljudima, i vama kao književnom prevodiocu? Je li nam veštačka inteligencija saradnica ili možda konkurencija ili bi se pak moglo reći da u njoj susrećemo ozbiljnu pretnju?

- Veštačka inteligencija nema šta da traži u polju književnog prevoda. Stojim na anahronim, analognim i utopijskim pozicijama da svojim veštinama, znanjima i kompetencijama ne želim da je „hranim“, a u borbi za „status i slobodu prevodilaca“ u doba veštačke inteligencije insistiram na etičkoj komponenti i ljudskom faktoru. Moramo da insistiramo na ljudskom faktoru u odbrani humanizma.U protivnom, šifra je: HAL!