Antonova ispovest (1): Kako su nastali i opstali Partibrejkersi

Kultura 03. sep. 202123:15
Podeli:
Foto:TANJUG/ NEBOJSA RAUS

Izašli smo na binu, počeli da sviramo i ja sam skapirao - čoveče, pa mi ćemo biti fenomenalan bend! Bilo je to je mnogo veliko otkriće za mene, kaže Nebojša Antonijević Anton, gitarista i osnivač Partibrejkersa, u velikoj ispovesti koju ćemo narednih večeri objavljivati na portalu Nova.rs.

Koncert u Dadovu na kom je shvatio sav potencijal Partibrejkersa bio je prvi u karijeri benda osnovanog samo mesec i po dana ranije. Trideset devet godina posle tog „vatrenog krštenja“, 4. septembra 2021, na stadionu Tašmajdan,  Brejkersi će održati svoj prvi veliki beogradski koncert nakon iznuđene pandemijske pauze. Treći samostalni u karijeri benda na ovom beogradskom stadionu.

Nedaleko od mesta na kojem je sve počelo i u istoj zgradi gde je održao bezbroj koncerata i proba – u SKC-u, ali u knjižari u koju počesto svrati da procunja ili pazari neku knjigu, sa Nebojšom Antonijevićem Antonom započinjemo priču o ispisivanju istorije rokenrola na ovim prostorima.

Nebojsa Antonijevic Anton
Nebojša Antonijević Anton, Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Kaže na početku kako mu je laknulo što ponovo može da se svira.

– Bitna je ta okolnost da smo izašli da sviramo posle tog nevidljivog rata koji nam se desio i svih tih promena koje su se desile u nama, našim bližnjima. Krenulo je sve ponovo na Arsenal festu. Kad smo izašli na binu posle toliko vremena, sve je bilo nekako polako, pipavim koracima smo krenuli, ali onda se desi taj susret. Duh pamti i to je najbitnije. Odmah se desi to povezivanje. Muzika je to. I imali smo nekoliko jako dobrih svirki – u Zagrebu, Vršcu…. Posebno je uzbuđenje zbog Taša, jer je za mene lično to jedan od najlepših prostora za svirku. Amfiteatar, na otvorenom, dobar je zvuk, vidiš ljude i imaš osećaj zajedništva. A da smo zajedno – to je najvažnije!

Ko je Riki Rif?

Nebojša Antonijević Anton muzičku karijeru počeo je polovinom sedamdesetih u bendovima BG 5, u kojem su bili i Bojan Pečar i Ivica Vdović, pa u Butiku, Šinama, „Plaćenicima“, u kojem je svirao i sa Srđanom Điletom Markovićem. Danas su mu ti počeci nezaboravni.

– Beograd je tada bio veliki grad. Ali mi smo bili ljudi koji smo uspeli jedni druge da pronađemo u tom velikom gradu. Muzika koju smo voleli je imala takvu moć da je učinila da se pronalazimo i skapiravamo, i onda počnemo da sviramo zajedno. I od tada, ta neka poznanstva, drugarstva traju do dana današnjeg. Ništa se tu ne menja. Kad je nešto pravo i dobro, onda to ostaje.

Još tada je sebi smislio pseudonim koji će koristiti i kada je gostovao na albumima svojih kolega, na primer „Disciplini kičme“. A glasio je – Riki Rif.

– Ni ne sećam se kako sam ga tačno smislio. To je bilo tako davno. Čini mi se da se nekako uklopilo u trenutku. Rif je očigledno zašto, a Riki? Tek sam kasnije shvatio da su se još neki ljudi, koji su mi možda bili i reperi u životu, zvali baš tako.

No, sve je u njegovom životu uzletelo jednog avgusta, pre 39 godina kada je sa Zoranom Kostićem Canetom, Goranom Bulatovićem i Ljubišom Kostandinovićem osnovao Partibrejkerse.

– Desilo se tu nešto, neki proces, naelektrisanje i momenat kad ti ukapiraš da je to to. Prosto, spojili smo se. Sećam se tačno našeg prvog koncerta u Dadovu oktobra 1982. godine. Izašli smo na binu, počeli da sviramo i ja sam skapirao-čoveče, pa mi ćemo biti fenomenalan bend! Već sada rasturamo! Znaš, to je mnogo veliko otkriće bilo za mene u tom momentu.

Estrada i umetnost

Smislio je da bi trebalo da se zovu „Žurkolomci“.

– Ono za čim smo tragali sva četvorica, to nas je i spojilo. A svi smo bili različitih senzibiliteta, no bila nam je zajednička želja da napravimo muziku koja je drugačija. Ritam i bluz i rokenrol, ali izvorni. To je bilo utkano u nas četvoricu, tu smo muziku voleli. Naravno, i pank-rok. Novi talas je, kad su Brejkersi nastali, maltene bio na zalasku. U to vreme sve se tako brzo dešavalo – za godinu dana desile su se stvari kao za pola života. U Beogradu tada, osim Šarla akrobate, nije postojao bend poput nas.

Toga su svi ubrzo postali svesni, jer nije dugo trebalo Brejkersima da steknu zavidnu koncertnu reputaciju. Svirali su mnogo, stvarali su pesme non-stop, ali na izlazak prve ploče čekali su čitave tri godine.

– Pa, to je priča koja bi mogla da se svede na estradnu mafiju. Šalim se, ali ljudi koji su bili na mestima na kojima se odlučuje, nisu imali sluha za nas. Bilo je najbitnije šta će se dobro prodati te godine. Postoji estrada i postoji umetnost. A njima je bilo najbitnije da se pravi novac. Ako se nešto radi na duže staze, u smislu ugovora, bilo je važno da se to isplati. Zaista smo dugo čekali na objavljivanje prvog albuma, ali ono što te ne slomi, to te ojača. I onda smo posle prvog albuma, brzo izdali i drugi i treći.

Štulić, veliki gospodin

I kao i mnogi beogradski bendovi izdavača su našli u susednoj republici – Hrvatskoj. I dok je Koja producirao njihovu prvu ploču, mogao je to da bude i Branimir Džoni Štulić, koji im se sam ponudio kada im je radio zvuk na jednom od pet koncerata u Zagrebu i bio oduševljen svirkom benda…

– Štulić je zaista veliki gospodin. Praktično uz njegovo posredovanje mi smo „doprli do ušiju“ Siniše Škarice iz „Jugotona“. Međutim, prvi kontakt nije bio baš najuspešniji. Kada sam mu dao kasetu sa demo snimcima na kojoj su bile četiri pesme, on ju je preslušao i rekao – pa ovo je garaž rok. Tek kasnije kada smo uradili demo snimak za „Hiljadu godina“, ponovo sam mu poslao kasetu, i tek onda je ukapirao o čemu se radi. Pa, moraju pare da se naprave. (smeh)

Kao što se gotovo sve u Antonovoj karijeri dešavalo spontano, tako se „zdejalo“ da gitarista dizajnira omot prvog albuma „Partibrejkers I“, koji je objavljen za Jugoton 1985. godine.
– Nije bilo nikog drugog. A pošto sam ja oduvek voleo da crtam, rekao sam što da ne. Crtanje i sviranje-to se kod mene stalno prepliće. To je još jedan dar koji imam i nikada nisam znao koji će prevagnuti. Ali, super je ispalo to, zar ne? Odličan mi je debi!

Kreni prema meni

Spontanošću objašnjava i to što se naslovi tri prva albuma benda razlikuju samo u rimskim rednim brojevima. A ta spontanost, odnosno pravilo „da nema pravila“ jeste nešto čime su se rukovodili Anton i Cane tvoreći sve pesme na tim albumima.

– Nema tu kuvara koji će doći sa nekim receptom i objasniti kako se nešto pravi. Samo je bitan taj trenutak kad se pojavi svetlo koje osvetli taj momenat i da ga podele makar dvojica – da ti sebe čuješ u drugom i da taj drugi čuje tebe u sebi. Ili svi zajedno u bendu. Kada se to desi, onda je pun pogodak. I tada svakodnevni napor koji čovek čini kad živi s muzikom, jer ti ona stalno svira u glavi i srcu, konačno dobije smisao. Stvori se klica ili forma pesme. I samo osmeh sledi!

Kad si na nešto svim svojim bićem koncentrisan i kad nešto voliš pesma će se ukazati kad god.

– Legneš, javi ti se nešto, i čim se probudiš, samo zapišeš. Sad je mnogo lakše sa telefonima. Ali, ništa se nije promenilo od davnih vremena. Kako je komponovao Bah, tako je i danas.

Iznenada mu naviru sećanja na trenutak kada je nastala pesma „Kreni prema meni“, koja je otvorila ploču „Partibrejkers III“ iz 1989. godine.

– Bili smo na probi poslednji dan pred ulazak u studio da snimimo ploču. Ta pesma uopšte nije postojala za razliku od ostalih. I proba se završava, svi se već razilaze iz Velike sale SKC-a… Ostali smo samo ja i bubnjar Igor Borojević, koji nije više sa nama. U ustvari, Igi naš brat, je i dalje sve vreme sa nama… I ja samo odjednom, ne znam ni sam otkud, to je valjda onaj trenutak o kome smo pričali, krećem da sviram taj „ufur“ i rif. Okrenem se, pogledam, a Igi odmah skapira šta se dešava i počinje da viče: „Vraćajte te, vraćajte se!“ I počinje da svira onaj ulaz u pesmu na bubnjevima. U tih nekoliko sekundi mi smo napravili pesmu. Cane je samo prišao i počeo da peva „Ti nisi Julija, ja nisam Romeo“.

Život mora da se svedoči

Kada danas pomisli samo na naslove albuma benda, od „Kiselo i slatko“, „Ledeno doba“, „Gramzivost i pohlepa“, „Sloboda ili ništa“ i „Sirotinjsko carstvo“, koliko su mu zvučali aktuelno devedesetih ili dvehiljaditih, isto je i sada. Možda čak u ovom momentu imaju i veću simboliku.

– To je ona priča o kojoj sve vreme pričamo. Ne znaš ni sam kako se to desi, jednostavno prođe nešto kroz tebe. Naravno, čovekovo iskustvo ima svoju specifičnu težinu i iz toga se crpi, ali taj svet ideja je nedokučiv, samo znaš da odnekuda dolazi. Svedočiš tome i možeš samo da se raduješ, budeš ushićen. Svaki čovek mora da se trudi, a oni koji  su se predali muzici i ostavili neke tragove, svoj život su uložili u to.

Sutra: Cane i ja

Komentari

Vaš komentar