Ante Tomić za Nova.rs: Raduje me da nerviram ustaške idiote i ne treba mi njihova ljubav, jer sam jedan bezobraznik i neumeren čovek

Na početku bejaše brodolom iz kojeg je jedan mladić jedva izvukao živu glavu nasukavši se na obali mestašca poznatog po zaštitnici svetoj Margareti, zaduženoj za čudotvorno povećanje nataliteta. Ali, onda su se i druga čuda dogodila. Magarci su oglašavali seksualne aktivnosti, Srbi i Hrvati delili postelju, a Aca Stanković pojavio se na smokvi umesto na televiziji... Ovo bi bio kroki jedne od najprodavanijih knjiga u nas poslednjih meseci. U pitanju je novi roman "Nada" (Laguna), kojeg potpisuje hrvatski književnik i novinar Ante Tomić.

Splitski pisac i kolumnista i sam je, kako priznaje za Nova.rs, zaprepašćen što je "Nada" već neko vreme jedan od najčitanijih naslova u Srbiji, no dodaje:

- Ali, vole me u Beogradu. Desilo mi se i u Sarajevu (gradu u kojem je rađen intervju, tokom 30. Sarajevo film festivala, prim.aut.) da me je za dva sata čak pet ljudi prepoznalo na ulici. Moja supruga je i dalje zaprepašćena značajem koji imam u čitavom regionu. Znate, već dugo radim, prvu knjigu u Srbiji objavio sam još 2001. godine. Prošlo je tome više od 20 godina, ali trudio sam se da sve što radim bude primećeno. A mislim da je ljude u "Nadi" privuklo ono što ih i inače privlači kod mog pisanja - odmicanje od strašnih nacionalističkih priča, netrpeljivosti, mržnje, nasilja. To je meni važno. Nakon rata, koji smo svi skupa preživeli, bilo mi je jako važno da se odmaknem od toga. Prvenstveno mislim da ljude privlače ljubavne priče sa srećnim krajem, vesele, slatke priče. Volim da ugađam ljudima. Možda to nije umetnički najvrednije, ali meni se sviđa da kod čitalaca stvorim ugodno osećanje. I radio bih tako čak i da mi neko kaže da je to umetnički bezvredno.

Već u prvom poglavlju knjige jedan mladić iz Sirije, iz Alepa - Selim jedva se izvuče iz olujnog mora, spasi u zadnji čas, a kad svi misle da će se utopiti i da od priče neće biti ništa, tek kreće da se odmotava… Zašto je baš Selimova sudbina bila inicijalna kapisla za roman?

- Meni je "Nada" u velikoj meri, osim što je ljubavna, i politička priča. Strašno me nervira netrpeljivost prema drugima i drugačijima. Bilo mi je važno da ispričam priču o Mediteranu. Govori se često da nas izbeglice ugrožavaju, da će uništiti naš način života i kulturu. Meni je bilo bitno da napišem da smo se mi na Mediteranu uvek mešali, da je ovo naš zajednički zavičaj, i hrišćana i Jevreja i muslimana, da su se sve kulture ovde oduvek prožimale. Želeo sam da kroz ljubavnu priču ispričam političku priču.

"Vrati se odakle si doša, govno jedno arapsko… Ubij ga, jebi mu mater…" izgovaraju junaci "Nade". Mnogo je Selima bilo na ovom tlu, a i u Evropi proteklih godina, i ljudi su slično reagovali. Zašto smo danas, kao čovečanstvo, bez empatije?

- Ali, ja mislim da u odnosu na prošle vekove sada ima više empatije. No, opet u ovom vremenu rasta netrpeljivosti i desnice svuda, naročito u Hrvatskoj, koja ima izraženu antimigrantsku priču, bilo mi je još značajnije da donesem ovu priču.

"Rasprava i to svaka o Mediteranu je autentično besmislena. Narodi ovde su se krvavo istrebljivali, ali puno češće su se mešali, sarađivali, delili pesme i priče i recepte kako staviti jagnje na ražanj, napraviti kozji sir, smotati sarmu, skuvati crni rižoto i ispeći ćevape. Sve je u ovom našem mediteranskom svetu jednako autentično i neautentično, istinito i lažno", kazuje jedan od vaših živopisnih junaka. Kako to da smo se onda u poslednjih tridesetak godina ponovo krvili, a i danas prisustvujemo tenzijama na ovom tlu?

- Sve to potiče od religije. Ja sam izraziti ateista. Mislim da je vera ta koja nas podstiče na nasilje. One religije koje se predstavljaju kao miroljubive i dobronamerne užasno su maligne. Ali, sve se to brzo zaboravi. Brzo zaboravimo iskustva mržnje. Meni je zanimljivo da su ljudi, nakon samo tridesetak godina, zaboravili kakva je diktatura vladala u Istočnoj Evropi. Neuspešni ljudi imaju potrebu da racionalizuju svoj neuspeh i uvek traže krivca u drugom, proglašavaju sebe žrtvama, koje su kinjene, ugnjetavane, eksploatisane… Ta priča kako smo mi jadni je stalni nacionalistički narativ. Neko kaže: "Nisam uspeo zato što sam bio Hrvat, ili Srbin, nisu nas dobro gledali"… Apropo toga sam pre 20 godina zapisao divnu rečenicu, koju sam, doduše, pozajmio. Naime, sedeli smo 2002. u Puli bokserski prvak Mate Parlov i ja. I Mate izgovori rečenicu: "Kako bih ja mogao da budem nacionalista kad sam bio svetski prvak". Uspešni ljudi, pobednici, šampioni nemaju potrebu da kažu da ih je neko kinjio, da su stradali zbog drugog. Parlov je bio Hrvat i svetski šampion, a da mu je neko rekao da ne bi mogao da postane svetski prvak zato što je Hrvat, verovatno bi ga izmlatio. Tako rade pobednici, a nacionalizam je, u osnovi, gubitnička priča.

Zašto su ćevapi sveti gral roštilja, dragocenost koja može imati i kobne posledice i mislite li i vi, poput nekih vaših junaka, da je i Isus Hrist jeo ćevape?

- Mislim da je nesumnjivo jeo ćevape (smeh). Znate, kad je počeo onaj grozni rat pre tridesetak godina javila se potreba za čistoćom našeg jezika, u smislu da ćemo istrebiti sve što nije autentično naše. I onda se čak dogodilo da hrvatski restorani više nisu služili ćevape ili su ih nazivali drugačije. Jedan od smešnijih naziva bio je mesni valjušci. Kao - Nećemo da jedemo ćevape, jer pripadaju Istoku, ćevape jedu Srbi, muslimani, i došli su nam s Turcima, a mi smo na Mediteranu. Bila je u tom smislu inspirativna reportaža dopisnika "Dela" s Bliskog istoka Ervina Hladnika koji je otkrio da su ćevape spremali Feničani na prostoru Mediterana u koji smo se mi doselili u 7. ili 8. veku. Dakle, hiljadu godina pre toga ovde su se jeli ćevapi. Da se vratimo Isusu - pa baš takav somun, u koji se stavljaju ćevapi, jeo je Hrist. Baš takav. I sve to je još jedna priča koja se protivi nacionalizmu, slaboumnosti od koje ovde patimo.

Na pitanje da li je ovaj naš život ovde na Zemlji jedini kojeg imamo, župnik u "Nadi" odgovara da je "neslužbeno ovo sve, da posle nema ništa". A šta vi mislite? I da li je "greota da jedan život koji imamo živimo gluvo i prazno, bez ljubavi"?

- Mislim da je ovo jedini život koji imamo. Nema nastavka, reprize. Živeti bez ljubavi je strašno. Užasnu odbojnost imam prema religiji i zbog propagiranja celibata koji je, po meni, čudovišan zahtev. Oduzeti ljudskom biću tu stranu, koja je nešto najprirodnije i najveselije, potpuno je nakazno.

Vaš prijatelj i saradnik Rajko Grlić na poleđini romana "Nada" zapisao je da je knjiga višestruko opasna, kako za oženjene muškarce (jer se supruzi neće odazvati na molbe, detetu neće pomagati oko domaćeg), tako i za udate žene (koje će se nakon prvih nekoliko stranica zaključati u spavaću sobu), ali i za samce koji će se zaljubiti u junake i junakinje što može biti opasno po budući emotivni i profesionalni život. Slažete li se s Grlićevim opaskama?

- Naravno, uvek se slažem kad me neko neumereno i lažljivo hvali (smeh). Meni je s ovom knjigom bilo najvažnije da nateram ljude da je čitaju. Nisam želeo da se pravim važan, da ispadnem previše pametan. Neke delove koji su rubno esejistički skraćivao sam kako bi čitaoce nosila radnja, emocija. To je književnost koju najviše volim - radnja i likovi, bez puno pametovanja.

A kad vam Aleksandar Stanković, koji u vašem romanu "igra" teško zamislivu epizodu, poruči: "Idi bre, Ante, nada?! Šta si ti, John Lennon?", koji je vaš odgovor?

- (opet smeh) Pa, jesam. Za mene je "Imagine" najvažnija pesma. Zbilja verujem da ljudi mogu da žive u harmoniji i miru. Kad razgovarate i s najgorim nacionalistima i kad ih suočite s jakim argumentima oni će vam priznati da su u krivu.

https://www.youtube.com/watch?v=ugrAo8wEPiI

Zanimljivo poređenje napravili ste između pisanja knjiga i novinarstva. Pominjali ste uzbuđenje i brzinu reakcije na dešavanja koje novinarstvo pruža, odnosno mučno i dugo pisanje knjiga...

- Znate, ostario sam i voleo bih manje da radim, i da budem samo pisac. Da mi to bude jedini posao. Ali, istovremeno ne mogu da pustim novinarstvo. Desi mi se nekad da sam u frci, krećem na put, na promociju knjige ili filma, ali ne mogu a da ne napišem tekst. Pisano novinarstvo je doživelo strašan potres sa pojavom interneta, koji nas je uzdrmao, ali se nadam - čak sam optimista - da će se stvari vratiti na staro kad svuda zaživi pretplata na sajtove. Zaista bih mogao da živim od pisanja proze i scenarija, ili komada za teatar i televiziju, ali ne želim. Veseli me kad mogu, kroz tekst za novine, kolumnu da reagujem odmah. Veseli me i kad pišem knjigu. To vam je kao da se celo jutro trudite oko nekog jela, a ono se pojede za deset minuta.

Split je užasno težak grad, bezobrazan, pun idiota, čulo se od vas. Zašto vas raduje, kako ste jednom rekli, da u Splitu sve nervirate?

- Kao znak priznanja vidim to što najgori ustaški idioti znaju ko sam ja. Veseli me da ih nerviram. Znam da dobro radim svoj posao i ne treba mi njihova ljubav, niti priznanje. Meni je drago da ih živciram. Ja sam jedan bezobaznik, neumeren čovek, tako da mi to savršeno odgovara.

Ako provocirate one u Splitu, Zagrebu, čitavoj Hrvatskoj, kako gledate na situaciju u Srbiji. Često dolazite ovde…

- Obeshrabruje me situacija u Srbiji. Voleo bih da mogu da pomognem. Kad su bile poslednje demonstracije, došao sam u Novi Sad, i drugarica me je pitala da li hoću s njom na protest u Beograd. Odmah sam krenuo. Pišem o situaciji u Srbiji, idem na proteste protiv iskopavanja litijuma i Rio Tinta, pokušavam da pomognem. Bio je jedan divan slogan odavno ugašene beogradske novine: "Život je borba". Moramo stalno da se trudimo. Mi napredni, tolerantni nikada nećemo pobediti. Ali, opet moramo svaki dan da se borimo i nikada da ne priznamo da smo poraženi. To je poenta.

Letnji filmski festivali, od Pule, preko Sarajeva, do Herceg Novog, bili su u znaku novog ostvarenja "Svemu dođe kraj" Rajka Grlića, koji, uz vas, potpisuje scenario filma. Ovo je, posle "Karaule", "Neka ostane među nama" i "Ustava Republike Hrvatske", nova saradnja u nizu s Grlićem. Imate li objašnjenje zašto ste tako plodan tandem i koliko su tačne Grlićeve reči da film donosi "ljubavnu priču umočenu u hrvatsku stvarnost"?

- Veseli nas saradnja, dobro se zabavljamo dok radimo. Ako imamo nekih teških trenutaka dok pišemo, vrlo smo strpljivi jedan s drugim, imamo lep i prijateljski odnos. Za mene je pisanje scenarija nastavak prijateljstva s Grlićem drugim sredstvima. Vrlo smo bliski u stavovima, slične nas stvari zanimaju, uvek su to neke priče između erotike i politike. Grlić je takve filmove radio i pre nego što se upoznao sa mnom, pa setite se "Štefice Cvek", "U raljama života", "Čaruge". Sve su to filmovi u kojima dominiraju dve teme - erotika i politika. I onda sam ja došao s "Karaulom", pa se saradnja logično nastavila. Publika je na svetskoj premijeri u Puli i na drugim festivalima sjajno reagovala, film ju je dodirnuo. A zaplet smo pozajmili od Miroslava Krleže i nadogradili ga. Krleža, a onda i mi bili smo nadahnuti tim besom nad nepravdom. I mislim da će se film gledati svuda. I da će, naročito, biti prepoznat i važan u Srbiji, nakon premijere u Beogradu i Novom Sadu početkom oktobra.

https://www.youtube.com/watch?v=Kg-VYueTQ5s&t=48s

Šta ste sebi sledeće zacrtali?

- Imam jednu važnu priču koju sam davno započeo, i mislim da ću je pretvoriti u roman. U pitanju je istorijsko-humoristički roman koji se događa u Imotskom 1717. godine. Mletačka vojska osvaja Imotski koji je do tada bio turska kasaba na granici, i kreće smešna priča u kojoj svi pretrčavaju na sve strane - Turci, Hrvati, Srbi, Mlečani - svi su u sve umešani. Glavni junak je Kraljević Marko, koji zapravo nije pravi Kraljević Marko već je pobedio na takmičenju guslanja i imitatora Kraljevića Marka (smeh).

Bonus video: Ante Tomić