Ana Marija Grbić: Zašto se i dalje izbegava tema NATO bombardovanja

Piše Krokodilov novinar na dan - Đorđe Bjelanović.Ana Marija Grbić je do sada objavila pesničke knjige "Da, ali nemoj se plašiti", "Venerini i ostali bregovi" i "Zemlja 2.0", zbirku priča "Srneća leđa" i usmenu biografiju "Idoli i poslednji dani". Pre jedanaest godina, osnovala je književnu organizaciju ARGH, koja organizuje večeri poezije i proze, kao i školu kreativnog pisanja O/Slobodi ruku. U ovom intervjuu, upriličenom nakon njenog gostovanja na festivalu "Krokodil", govorila je o tome zbog čega ne može da zamisli da ponovo napiše zbirku pesama, na koji način voli da zbuni čitaoce i koje priče iz zbirke "Srneća leđa" su joj posebno značajne.S obzirom na to da se tvoje ime prvenstveno vezuje za poeziju, krenućemo od nje. U kom trenutku si prvi put osetila potrebu da se izraziš kroz poeziju?- Ja sam 1999. godine bila peti razred osnovne škole i sećam se da sam tada pisala neke rodoljubive pesme. Kasnije sam stalno pisala dnevnike, koji nisu imali posebnu književnu vrednost. Zatim je usledio period kada sam prestala da pišem, jer sam bila dizelašica i ništa me nije interesovalo osim žurki u "Barutani". Pravu poeziju sam zapravo počela da pišem tek kada sam upisala fakultet, ali to je bilo strašno. Imala sam sedam gotovih rukopisa, a to je sve bilo neko đubre, zato što je moja poezija u početnom periodu bila pod velikim uticajem programa fakultetskih predmeta, naročito na planu forme. Naravno, u početku sam mislila da je ono što pišem dobro, pa je posle prve godine fakulteta usledio period kada sam bila i previše kritična i sve brisala. To je normalan put i znam da je tako moralo da bude.

A, koje si pesnike i pesnikinje najviše čitala u fakultetskom periodu?- To su bili Rilke i Eliot, ali i mnogi srpski pesnici koje sam morala da čitam i koje, naravno, u tom periodu nisam volela, kao i svaki buntovnik. Čitala sam tada i Bukovskog, Jesenjina, Majakovskog i tako dalje. Sve te najbolje i najpoznatije pesnike.Prvu pesničku knjigu "Da, ali nemoj se plašiti" objavila si pre deset godina. Ko je bila Ana Marija koja je pisala tu knjigu tada, a ko je ona sada? Osećaš li promenu u načinu pisanja?- Ranije sam mrzela tu svoju prvu knjigu, ali sada je volim i u potpunosti sam je prihvatila. U njoj se upravo osećaju uticaji nekih pesnika, iako sam se trudila da ne budu toliko očigledni. Takođe, tada sam napravila veliku grešku. Poslala sam rukopis na konkurs za ediciju "Prvenac" i on je prošao. Nakon toga sam dobila potpunu slobodu da ga menjam i ja sam dodala mnogo toga što nije bilo povezano s tim rukopisom. Mana te zbirke je upravo u tome što nisam razmišljala o celovitosti, koja mi je danas jako važna. Ali dobro, to su neke greške mladosti koje je verovatno svako imao. Međutim, u odnosu na tu zbirku, danas sam mnogo disciplinovanija i shvatila sam da misao mora da se zaokruži, a na planu forme i stila mogu da kažem da mi se poezija nije značajno promenila.

Nakon prve pesničke knjige, usledile su još dve. Poemu Venerini i ostali bregovi objavila si 2014. godine, a poemu Zemlja 2.0 2017. godine. Poema je neuobičajena forma za savremenu književnost. Zbog čega je ona bila tvoj izbor da se izraziš? Kakav prostor ti je dala?- Nisam nikada sela s namerom da napišem poemu. Za poemu "Venerini i ostali bregovi" bio je čudan osećaj, jer sam imala jednu temu. Interesovao me konkretno taj jedan čovek, njegovi odnosi i njegova istorija. Da bi to bile pesme, morala bih da menjam perspektive, a ja sam želela samo njegovu. Onda sam ispisala pesme koje prate jedna drugu i shvatila da to nije zbirka pesama, već poema. S drugom knjigom, "Zemlja 2.0", shvatila sam da je to moj jedini put koji imam. Tu su jedna tema, možda dve osobe koje u njoj učestvuju i uvek istorija, koju ne umem da pripovedam iz različitih pozicija. A i volim da čitam poeme, možda me je i to navelo na taj put. Zanimljivo je da sada uopšte ne mogu da zamislim da napišem zbirku pesama, jer svaka tema koja mene interesuje zavređuje bar četrdeset stranica.Status poezije se kroz vekove menjao, a pesnici i pesnikinje su prešli put od elite do margine. U poslednjih nekoliko godina situacija se promenila i poezija je ponovo počela da privlači pažnju čitalačke publike. Gde se danas nalazi mlada pesnička scena?- Imam nepopularno mišljenje, a to je – što nam je gora proza, to nam je bolja poezija. To se tako smenjuje. Takođe, mislim da mlada pesnička scena danas nije na margini, jer svi oni imaju priliku da putuju, idu na festivale i rezidencije. Dosta su čitani, dobijaju i nagrade. Prihvaćeni su, tako da nisu na margini. Možemo mi da se tripujemo da jesu, ali nisu.

Međutim, uprkos sve većoj popularnosti poezije kod nas, pesničke knjige u knjižarama i dalje ne zauzimaju vidljivo mesto. Šta je uzrok tome?- U tom pogledu poezija jeste na margini u odnosu na roman, ali opet, ja marginu određujem mnogo radikalnije. Na margini je neki Živojin Petrović koji živi u svom selu i piše pesme, a ljude boli dupe što on piše poeziju. Dok god si ti priznat od neke zajednice, ti si u dobroj poziciji. Naravno, trebalo bi još više čitati poeziju, ali mislim da je trenutna situacija zadovoljavajuća.U školskim kurikulumima je i dalje zastupljen mali broj književnica, iako su se u poslednjih nekoliko decenija u književnosti javili mnogi značajni ženski glasovi. Da li te ovaj problem pogađa?- Činjenica je da nekada davno žene nisu bile u mogućnosti da se istaknu kao pisci, kao što nisu bile ni u drugim poljima kulture i umetnosti. U tom smislu mi je i razumljivo što nema mnogo žena, jer ne mogu na silu da trpaju neki ljubić samo zato što ga je napisala žena. S druge strane, nisam sigurna koliko je uopšte savremenih pisaca zastupljeno u programima. To bih morala da istražim. Kada govorimo o poslednjih trideset godina, tačno je da postoji veliki broj ženskih glasova u književnosti i čudno je ako neke nisu u lektiri. Ali kad na Filološkom fakultetu, gde se izučava književnost, ne postoji predmet koji se bavi najsavremenijom srpskom književnošću, o čemu dalje da pričamo. Tako da je za mene najveći problem u tome što savremena književnost generalno nije zastupljena kako na fakultetima, tako ni u školama.Dolazimo i do zbirke priča "Srneća leđa". Moram da priznam da su mi korice knjige odmah privukle pažnju, odnosno kontrast između samog naslova i fotografije Eme Bednarž, iz koje izbija neverovatno crnilo i sivilo. Kako si došla na ideju da čitaoce odmah u startu zbuniš ovim kontrastom?- Volim to da radim. Volim izneverena očekivanja. Ja bih tu stavila i neke cvetiće kako bih dodatno zbunila čitaoce. Međutim, s tekstom ne volim da radim takve igrice. Divni ljudi iz "Geopoetike" su mi dali slobodu da izaberem nekoliko fotografija svoje prijateljice Eme Bednarž. Nas dve smo na kraju odabrale ovu, jer smo ono što prikazuje shvatile kao ruralnu sredinu. Ljudi iz Beograda često nisu ni svesni kako zapravo izgleda selo, verovatno ga zamišljaju kao vikend-naselje. Ne kapiraju da u selu često ima neka fabrika koja ti drnda po mozgu, da je asfalt popucao i da je voda prljava. Izdavač je prihvatio našu ideju, probali su u štampi i super je ispalo.Ova zbirka se sastoji od šest ciklusa i svaki ciklus ima po pet priča. Priče nemaju naslove. Zašto? Jesu li sudbine junaka zapravo u velikoj meri slične, iako svako od njih ima neku svoju posebnu priču?- Nisam želela da čoveka predstavim kao beznadežno biće koje nema gde da ode, nego kao osobu koja je sama izabrala da bude tu gde jeste. Narator je vrlo ostrašćen u knjizi i zna šta sve taj čovek može. Ne volim da kažem da je cela knjiga tragična, ali ako ima tragike, a ima je, ona je u tim predivnim mogućnostima čoveka koje on ne želi ili ne može da ostvari. Likovima koji su umrli ostavila sam mogućnost da je njihov život bio poseban i vredan priče, a ovima koji nisu da će tek biti, zato što imaju kapacitete za velike stvari, kao i svaki čovek. Neki od njih i žive već velike živote, samo nisu obrađivani u literaturi i umetnosti i nisu primećeni kao nešto bitno.

U knjizi postoji blaga angažovanost i kritika sistema, naročito zdravstvenog. Koliko dobra književnost danas mora nužno da bude i u neku ruku angažovana?- Ima je kroz celu knjigu, posebno u ciklusu "Vatrometi". Svaka književnost, za mene, mora da bude beskompromisno iskrena, bar od strane pisca, jer je čitalac uvek pametniji od njega. Uvek će osetiti ako stvari gura u neku ideologiju. Sa druge strane, knjiga bi bila angažovana čak i da pišem da je sve fenomenalno, samo na neki način koji je sumanut. Ne može umetnost da prođe bez angažovanosti, osim ako nije lepo radi lepog, a opet je i to neki statement.Međutim, upravo zbog toga što je ta angažovanost neagresivna, mi na kraju i nemamo razvijenu potrebu da osuđujemo na primer Vidu kao lika, već da je zapravo prilično dobro razumemo i prihvatimo. Dok si pisala knjigu, koliko si vodila računa o tome da ne osuđuješ nikoga?- Narator obožava sve junake. Dosta vremena provodim u selu pored Desimirovca i kad upoznaš te ljude, tek onda shvatiš njihove muke i sa čime se nose. Vidiš da oni devedeset posto vremena rade po polju i onda na jednoj televizijskoj stanici koju imaju vide velikog vlastodršca. Šta da im kažem? Što se ne edukujete preko interneta? Kada govorimo o priči u kojoj je Vida, moj muž je plakao dok ju je čitao, iako nikad ne plače. Vida je nešto posebno, nije zla i ohola, već samo idealista. Možda je to bizarno reći, ali ona ima neki ideal. Taj ideal nama izgleda kao sumanut, ali on drži njen život, kao što naš drži neki koji je nama dostupan. Njoj je dostupan taj. Znam da je to teško shvatiti i prihvatiti, ali tako je. Mnogo mi je bitna ta priča, jer me je u velikoj meri emotivno pomerila dok sam je pisala.

A u jednom intervjuu si naglasila da ti je Nedeljković omiljeni lik. Zašto?- Da, slikar Nedeljković. Imam slabu tačku na penzionere i na njihove živote, male rituale i snove koji se tek u tom periodu pokažu. Kao da počinju neki drugi život. Kod mnogih vidim vraćanje u detinjstvo i ispunjavanje nekih stvari koje su društvo i život kočili. Mnogi su nešto čekali i onda se kod njih pokrene ta lavina inspiracije. Neki dobiju i unuke, pa podetinje. Uvek su mi bili slaba tačka i zato mi je Nedeljković tako blizak srcu.Poslednji ciklus nosi naziv "Vatrometi". On se u velikoj meri bavi posledicama koje je NATO bombardovanje ostavilo pre svega na psihu ljudi. Koliko ti je važan taj ciklus na ličnom planu i koliko je pisanje tog ciklusa imalo terapeutsku ulogu?- Jeste imalo terapeutsku ulogu, ne bežim od toga. Smatram da nemamo dovoljno knjiga, filmova i predstava koje se bave NATO bombardovanjem. Ne znam zašto se ta tema izbegava. Možda jer nije prošlo dovoljno vremena? Ja mislim da jeste. Sada ću napraviti kratku digresiju. Bila sam kod prijatelja na Rabu još pre nego što sam počela da pišem knjigu. Usred noći je tamo bio šumski požar, što nije retka pojava. Počela je da se čuje sirena i ja sam ustala, počela da se tresem i govorim da je bombardovanje. Tada sam shvatila da je to bila ipak velika trauma. I kada govorimo o ovome što se sada dešava u Ukrajini, u jednom trenutku sam morala da ugasim društvene mreže, iako je to možda kukavički, ali ja prosto nisam mogla da pratim vesti i uživo prenose. Tako da bilo mi je teško da pišem taj ciklus, često sam se i zaustavljala, pitala da li da nastavim dalje, pa nastavljala. Mislim da sam tu najiskrenije progovorila i bilo mi je neophodno da ga napišem. To je tema koja me još uvek nije napustila i mislim da me ni u književnom smislu neće još napustiti. Sada mi je gotov roman i tu postoje neke naznake.Nakon tri pesničke knjige i jedne zbirke priča, napisala si i roman. To je prirodan nastavak niza?- Roman sam počela da pišem pre zbirke priča. Pisan je skoro pet godina i ovo je neka osamnaesta ruka. "Geopoetika" će ga objaviti i baš sam srećna zbog toga.Vodila si i uređivala emisije "Gutenbergov odgovor" i "Klub 2" na Radio Beogradu, a trenutno vodiš emisiju "Kulturni centar" na Radio-televiziji Srbije. Dakle, često se nalaziš u poziciji da postavljaš pitanja, a evo sada si u drugoj ulozi. Šta je teže, postavljati pitanja ili davati odgovore?- Postavljati pitanja. Ja sam ranije bila nervozna i kada sam bila u ulozi gosta. Jednom sam imala neki metalni prsten koji sam uspela da iskrivim i polomim od nervoze. Međutim, kada sam počela da radim kao voditelj, shvatila sam da je sva odgovornost upravo na njemu. Ja sada mogu da lupetam, da ćutim, da se zbunim i ti si taj koji mora da reaguje i popravi razgovor. Od trenutka kada sam to shvatila, danas kada dajem intervjue ništa mi više nije stresno.Autor teksta je Krokodilov novinar na dan Đorđe Bjelanović.Projekat Novinar na dan – Novinari protiv rasizma se realizuje kao deo projekta Reporting Diversity Network 2.0 koji finansira Evropska unija.Bonus video: Vladimir Arsenijević o festivalu KROKODIL

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gostvladimirarsenijevifestivalkrokodil-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3692604"]