0
Mi smo kao ljudska bića izrazito kompleksni. Čak i identični blizanci, koji su odgajani u istom okruženju, neće imati, istu ličnost. Ta unikatnost je nešto što se ne može replicirati, kaže psiholog i autor Ali Fenik za Nova.rs.
– Posle nekoliko godina vratio sam se u Srbiju. Volim Srbiju, mnogo je ovde divnih događaja i razloga zašto se treba vratiti. Kada sam prvi put došao na Egzit festival bio sam oduševljen. Pa gledao sam nastup Grejs Džons u Novom Sadu!
Ovim sećanjem na nekdašnje dolaske u Srbiju započinje razgovor za Nova.rs psiholog, autor i internet-senzacija Ali Fenik.
I dok mu Srbija nije nimalo strana, Sajam knjiga jeste. Uz Dženi Kolgan najveća zvezda ovogodišnjeg 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga Fenik je potpisivao knjige na Beogradskom sajmu, a sinoć i u knjižari Delfi SKC.
Ali Fenik, autor svetskog hita „Crvene zastavice, zelene zastavice“, koji je objavila „Laguna“, stručnjak je za ljudsko ponašanje i tehnologiju. Više od dvadeset godina proučava um i ljudsko ponašanje, a kao profesor podučava izvršne direktore širom sveta kako da primene psihologiju u radu, društvu i ličnom životu – da bi postigli više sreće i uspeha.
– Obožavam sajmove knjiga. Bio sam nedavno na sajmu u Sofiji, a sledećeg meseca me čeka još jedan. Volim ih jer možeš da upoznaš čitaoce, i da provedeš neko vreme s njima. Sjajna stvar je što ti ponekad postavljaju razna pitanja, obrazlože ti svoju perspektivu tvoje knjige koju možda nisi uvideo. Neophodna je takva interakcija. Imam ogroman broj pratilaca na društvenim mrežama, milione, i naravno da će oni koji te prate onlajn doći i na sajmove, ali mnogi tradicionalni čitaoci dolaze samo na sajmove. Baš tu možeš da upoznaš različite ljude kojima je zajedničko to što vole knjige. Uvek se trudim da izgradim dugu, zdravu vezu s izdavačem, što podrazumeva da učestvuješ na događajima u kojima učestvuju, poput sajmova – objašnjava Fenik.
Nije se, priznaje, nijednog trenutka dvoumio da dođe u Srbiju, uprkos nestabilnoj društveno-političkoj zbilji:
– To me, možda, vraća osnovnom zanimanju – biheviorizmu. Nisam previše politička osoba, već prilazim svemu s naučnog stanovišta i želim da pomognem ljudima. Ako je situacija opasna, poput sajma knjiga u Ukrajini dok traje rat, možda bi bilo izazovno ići tamo, ali kad pogledate čitav svet, nestabilna je situacija. Pre dve godina držao sam prezentaciju u Čileu, a u zemlji su se odigravali ogromni protest. Bilo je pomalo čudno, ali trudio sam se da ne razmišljam o tome…
Kao ekspert za ljudsko ponašanje i tehnologiju, pitam ga da li bi svoj posao nazvao teškim ili interesantnim:
– Rekao bih da je divan. Počeo sam svoje obrazovanje u biheviorizmu, ali pošto je psihologija izuzetno široko polje, a uvek me je interesovala i tehnologija, 2017. godine sam se zainteresovao za to kako psihologija može da poboljša svet. Psihologija je prisutna svuda – u biznisu, društvu, politici. A tehnologija je nešto o čemu ne pričamo. Svi volimo mobilne telefone ali ne razmišljamo o tome kako utiču na nas. I zato sam počeo da istražujem kakav je uticaj društvenih mreža na naš um, naše stanje… I 2021, kad se završila pandemija, odlučio sam da završim master u domenu veštačke inteligencije i uvideo da je bazirana na psihologiji. Nažalost, tehnologija se ne koristi uvek za opšte dobro, ponekad i nenamerno. Smatrao sam da su nam potrebni vodiči za bolju primenu tehnologije u budućnosti. Našao sam tu slatku dodirnu tačku između psihologije i tehnologije, i postao jedan od pionira u toj oblasti – s ponosom govori naš sagovornik.
Više od 20 godina istražuje ljudski um i ponašanje, a upitan da li je um možda nerešiva zagonetka ili je posle toliko vremena došao do nekog racionalnog zaključka, kaže:
– Postoje tu dve strane novčića. Mi smo kao ljudska bića izrazito kompleksni. Kako se naš um i ličnost razvijaju individualna je stvar. Čak i identični blizanci, koji su odgajani u istom okruženju, neće imati, po difoltu, istu ličnost. Ta unikatnost je nešto što se ne može replicirati. Otuda je psihologija interesantna. Možeš razumeti ponašanje pojedinca i shvatiti da smo mnogo sličniji. Naša ponašanja, strahovi, želje su u stvari veoma slične. Predvidljivi smo, iako u to ne želimo da verujemo, jer nas ta činjenica plaši.
A sve je u životu Fenika počelo od Japana. Prvi master „zaradio“ je japanskoj lingvistici.
– Dok sam učio jezik, zaljubio sam se u tamošnju kulturu, a i u način razmišljanja Japanaca. Dok sam živeo u Japanu shvatio sam da ljudi zaista razmišljaju drugačije od nas, a opet slično. Naši umovi funkcionišu u drugačijim uslovima i to me je fasciniralo zbog čega sam se kasnije posvetio biheviorizmu. Kada sam počeo da držim univerzitetska predavanja, većina njih bila je usmerena na ljudsko ponašanje. Najpre sam se bavio psihologijom menadženta, liderstva, organizacionih sposobnosti. A 2017. sam shvatio da inovacija i ljudsko ponašanje idu jedno uz drugo. Fasciniran sam talentom, razvojem, ljudskim potencijalom. Svi mi oko sebe imamo odlične ljude, ali uviđamo da oni ne shvataju svoje potencijale. Uvek kažem da A igrači biraju A igrače, a B igrači biraju C igrače.
Ako ga u poslu vodi razvoj jedne ličnosti, nameće se pitanje da li čovek voli da se razvija, raste?
– Ne žele svi, ali čini mi se da smo kao društva došli do neke vrste samospoznaje. Zašto radimo? Jer želimo da ispunimo motive. U 19. veku nismo razmišljali o stepenu stručne spreme već o opstanku, o tome da na je potreban krov nad glavom, hrana na stolu. Ključna vrednost života tad bio je opstanak, preživljavanje. Ali kako smo se razvijali, tako smo stekli saznanja o vrednosti posedovanja i samospoznaje. I danas ljude vode vrednosti. Društvo nas gura da rastemo, razvijamo se, a i živimo u svetu gde će možda već za dve godine nečije sposobnosti i veštine biti prevaziđene. To nas opet tera da konstantno učimo. No, da li svi žele da uče? Pa ne. I treba to prihvatiti.
S obzirom da je stručnjak i za veštačku inteligenciju, pitam ga da li je strah od nje opravdan, racionalan?
– Kompleksan je. Najočigledniji je strah od gubitka posla zbog veštačke inteligencije. Mnoge kompanije greše kad donesu odluku da u svoje poslovanje implementiraju AI i da će svi zbog toga biti srećni. A drugo, kompanije ne uzimaju u obzir da će, kad implementiraju AI kako bi odradio neke zadatke, oduzeti zaposlenom aktivnosti koje povezuju s poslom. Na primer, doktor je proveo 20 ili 30 godina života usavršavajući se kako bi mogao da dijagnostikuje ili leči bolesti. Odjednom, tu je AI koji može da dijagnostikuje bolje od doktora. I kako ti onda možeš da sebe nazoveš doktorom? O tim psihološkim pitanjima kompanije ne razmišljaju na ispravan način. I to stvara kod ljudi odijum. A tu je i skriveni, nesvesni strah – da su naši mediji, filmovi stvorili sliku da će AI da nas uništi. Setite se „Terminatora“, ili filma „Ja, robot“… Stvorili su sliku da će AI da nas uništi, preuzeti kontrolu nad svim. I to je u nama stvorilo strah, za koji mislim da je iracionalan. U Japanu se AI uvek poimao kao nešto što spašava život. Japan je jedna od retkih nacija u svetu koja je razvila robotsku tehnologiju i primenila je u društvu koje ju je brzo prigrlilo. Robote nikada nisu videli kao pretnju. Naša religija, kultura mogu da utiču podsvesno na nas da AI prihvatimo ili odbijemo – sud je našeg sagovornika, a komentarišući otpor umetnika spram veštačke inteligencije kroz smeh podseća da kad se AI pojavio profesionalci su bili ti koji su ga prigrlili:
– Mislili su da će, na primer, vozači. zanatlije biti prvi na udaru. Pošto se razvoj veštačke inteligencije usmerio na kognitivno informacioni pristup dakle na govor, čitanje, rezonovanje – sve ono što radi Chat GPT – sada na udaru nisu obični radnici. Zato je čitava armija umetnika ustala protiv AI. Stalno je prisutna debata da li AI može da stvori umetnost ili ne. Smatram da je vreme da se umetnost menja, i da umetnici inkorporiraju AI u svoja dela i stvore umetnost za budućnost. Mislim da AI neće nikada moći da zameni umetnike. Jer, umetnost često ima duhovni, spiritualni, metaforički aspekt koji se ne može racionalno objasniti. A to pripada samo čoveku, ne robotu.
Obično kad se razmišlja o psihologiji, misli se na kliničku psihologiju, ukazuje Fenik, što je pogrešan pristup.
– Prva asocijacija na psihologiju jeste da nešto nije u redu s nama… Ali psihologija zapravo radi na praktičnoj i pozitivnoj primeni teorije. I ja sam se uvek fokusirao na tu praktičnu primenu psihologije – kako da nam bude bolje!
Iako je do sada objavio dve knjige, ova poslednja „Crvene zastavice, zelene zastavice“ postigla je globalni uspeh.
– Kad sam se 2021. „bacio“ u onlajn svet jedna od kompanija za koju sam radio priznala mi je da ne razume Generaciju Z, i da ne može da dopre do njih. I kao biheviorista dao sam sebi zadatak da to prokljuvim. Odmah sam se okrenuo društvenim mrežama, ali ne da bih kreirao, već posmatrao. Video sam da je korisnicima društvenih mreža opseg koncentracije sve manji, da čitaju brže. Uradio sam studiju u kojoj sam pratio vreme koje ljudi provedu konzumirajući društvene mreže. I našao sam korelaciju između negativnih simptoma i upotrebe mobilnih telefona, na primer, probeme u vezama, loše samoosećanje, nesigurnost, nemogućnost koncentracije… I otkrio sam da svaki sat više koji koristite mobilni sve više negativnih simptoma imate. No tokom pandemije sam shvatio da su ljudi na telefonu po 12 sati ali da to ne utiče negativno na njih. Dakle, postoji razlika između beskorisnog, besmislenog skrolovanja i onog smislenog, korisnog. Čim postoji pozitivna namera – tipa usamljen sam, želim da se povežem s nekim jer mi je potreban razgovor, efekat je dobar. Zaključio sam da treba da pomognem ljudima da uspore, da im pomognem da više reflektuju jer nam to digitalni svet oduzima, i da razgovaram o temama koje su relevantne ljudima ali kroz biheviorističko-psihološko okno. Kulminacija toga jeste knjiga – priča Ali Fenik.
I knjiga je vrlo brzo postala bestseler, a naš sagovornik, uz uzdah, priznaje da još uvek štipa samoga sebe jer ne može da veruje koliko je dobro prošla:
– Kad mi ljudi kažu: “Uh, koliko samo pratilaca imaš na društvenim mrežama. Da li te je to promenilo”, odgovorim da – nije. Da imam 21 godinu možda bi bila drugačija priča. Ljudi zaista žele da poboljšaju sebe. Sve uvide do kojih sam došao proteklih godina želeo sam da objedinim u jednu knjigu. A uspeh „Zastavica“ inspirisao me je da razmišljam o narednoj knjizi. Do tada ne zaboravite da je naša prva reakcija u mozgu na crveno – emotivna reakcija, bežanje, umesto da pritisnemo kočnicu. Možda si zapravo ti crvena zastavica i kreni od sebe – poručuje na kraju Ali Fenik.
