Akademik Milovan Danojlić za 85. rođendan "dobio" biblioteku

Povodom 85. rođendana našeg uglednog pisca i akademika Milovana Danojlića, u dvorištu Gradske biblioteke Ljig koja će ubuduće nositi njegovo ime, upriličeno je književno veče na kojoj je predstavio svoju novu knjigu "Ispovest na trgu", u izdanju Srpske književne zadruge. Uvodnu reč imao je Matija Bećković, a stihove su govorili dramski umetnik Petar Božović i autor. Događaju je prisustvovao i nekadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica.

- U vreme kad su se rušili spomenici, menjala imena gradova i ulica, pa čak i država, u Valjevu sam pred živom pesnikinjom rekao da će Desanka Maksimović u tom gradu imati ulicu koja nikad neće menjati ime i spomenik koji niko nikad neće rušiti. I danas, kad biblioteka u Ljigu dobija ime velikog pesnika Milovana Danojlića, mogu ponoviti te reči i dodati da će se, kako vreme bude odmicalo, ta biblioteka više ponositi što je bila prva koja je ponela to slavno ime. Čast mi je, ponos i dika što sam prisustvovao tom retkom događaju i važnom kulturnom činu - istakao je, između ostalog, akademik Matija Bećković.Milovan Danojlić se zahvalio na pažnji i ovoj počasti koju smatra izuzetnom i kojoj se, kako je rekao, nije nadao.- S ovom bibliotekom sam u vezi pune 72 godine. Tačnije od 1950. kada sam išao u gimnaziju. Otvarala se u četiri popodne, a nastava se završavala u jedan, pa sam tri sata čekao da je čika Vule otključa. Pregledao bih časopise, novine i uzeo neku knjigu koju sam čitao u hodu na putu do kuće koja je sedam kilometara udaljena. Seljaci oko mene su mislili da sam mnogo pametan, pa su govorili da znam više od profesora, što naravno nije bilo tačno. Oni su mislili da ja stalno učim a ja sam čitao romane - ispričao je Danojlić.

Obelodanio je i anegdotu vezanu za austrijskog nobelovca:- Poznato je koliko sam vezan za moj kraj, ovaj jezik, narod, za njegovu istoriju. Peter Handke koji živi severno od Pariza, poslao mi je pismo koje je adresirao - Poatje, kod Ljiga. Hteo je da kaže da sam toliko vezan za rodni kraj i kada sam u inostranstvu, u francuskom Poatjeu.Danojlić je pročitao svoje dve dečje pesme i nasmejao prisutne sledećom pričom:- Među nama je ovde i moj seljanin, zemljak, učitelj Dragan Gajić, vlasnik rasadnika, koji je pre mnogo godina polagao učiteljski ispit u Beogradu i desi se da mu padne pitanje moje dečje pesme. On se snašao i rekao da poznaje i moju majku i oca i da nema šta posebno da se time bavi jer je s tim rođen i da je gledao kroz prozor kako pišem. I položio je taj ispit.

Kada ga je voditelj programa upitao da prokomentariše situaciju u Srbiji i svetu, Danojlić je rekao da "nije ludo kritički raspoložen" kao neki njegovi prijatelji:- Nemojte mene slušati, ja sam dobre volje prema ovoj zemlji i njenom narodu. Ovaj poredak je takav kakav je i mi moramo da imamo na umu da smo u stvari pod stranom okupacijom. Otet nam je deo teritorije, okupator prema nama nema nikakvih onih normalnih obaveza koje okupatori obično imaju, šalje neke trećerazredne izaslanike da nas opomenu i povuku za uvo. Srećom, taj okupator je sve nemoćniji i sve gluplji. Nisam obožavalac nijednog režima pa ni ovog, ali ne znam kako bi se pametan čovek u ovoj situaciji mogao snaći, osim da proba da izvrda i ovo i ono. Treba se moliti Bogu da se ovi zlikovci umore, mada su počeli da gube dah, i da nas ostave na miru. Ne bih sada da ulazim u neku dublju priču, ne zato što se plašim, prošlo je to vreme i sada se gotovo ničega ne bojim. Objektivno gledano, a ja sam prinuđen da gledam tako i iz daljine, iz belog sveta, nama je teško, ali nekako smo preživeli razne stvari pa ćemo i ovo nekako preživeti.

A onda je govorio o Francuskoj i univerzitetskom gradu Poatjeu gde već godinama živi.- Imao sam sreće da susrećem samo dobre ljude, izbegavao sam one druge a i oni mene. Radio sam dve godine na radiju u Parizu i šest godina kao predavač našeg jezika. Imao sam dobre odnose i iskustva, supruga i ja smo podigli decu, nije bilo ništa lako, ali imalo je nekog reda, jer to je urađena država. Sada je Francuska u veoma lošem stanju i da sam Francuz, ja bih se osećao gore nego što se oseća Srbin u Srbiji, mada ni mi nismo u bogzna kakvom trenutku i položaju. Pošto se nisam borio ni za položaj, ni za slavu, ni za bogatstvo, tako nikom tamo nisam smetao i puštali su me da dočekam mirnu starost kao njihov građanin. Bio sam korektan prema toj zemlji i prema svemu što mi je dala. A dali su mi obični ljudi, čestiti kao što ih ima kod nas. Bio sam pristojan predavač, nisam bio loš ali nisam ni nadaren kao moja supruga koja je tamo dala dva doktorata i podigla na visok nivo slavističku katedru. Imam tamo miran život, kuću, baštu, a deca su otišla svojim putem.

Izrazio je žaljenje što su u njegovoj drugoj domovini mnogo toga promenilo:- Ja sam Francusku veoma voleo, i kada sam tamo prvi put otišao 1961. ona mi je bila otkriće slobode, istine, umetnosti, kulture, i čuda od bogate prošlosti. A onda se to jako srozalo. Tada je bilo bar 10 velikih pesnika, a danas nema nijednoga i to je veliki znak propadanja. Ne zato što se poezija ne prodaje i ne čita, nego je to znak onoga samouništenja u koju ta prelepa zemlja sa neverovatno bogatom kulturom upala u to. Kako je u to upala, da li pod uticajem Amerike ili ovog talasa opšteg srozavanja, to ne mogu ovako ukratko da kažem, ali to je danas druga zemlja od one u koju sam prvi put otišao...Bonus video: Petar Božović na Kustendorfu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavapetarbozovickustendorfds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3482847"]