Podeli:
Rafaelov autoportret, prihvaćen od strane većine likovnih kritičara, nastao prema njegovom liku, kada je umetnik imao oko 23 godine, Foto: Wikiedia.org

Na današnji dan (6. april 2020. godine) navršava se pola milenijuma od smrti jednog od najvećih renesansnih umetnika, Rafaela Santija. Slikar koji je bio miljenika papa i žena i čovečanstvu ostavio neka od najcenjenjijih remek-dela, živeo je samo 37 godina. Na Rafaelov život i delo osvrnula se naša likovna kritičarka Milena Marjanović.

Piše: Milena Marjanović.

Rafaelo Santi, slikar i arhitekta, jedan je od najslavnijih umetnika renesanse. Ostaci genija iz Urbina, koji je sa samo 37 godina preminuo je od groznice u Rimu 6. aprila 1520, na isti dan kada je rođen u Urbinu 1483, čuvaju se, prema njegovoj želji, u rimskom Panteonu.

Na spomen-ploči su ugravirane reči na latinskom jeziku koje mu je posvetio kardinal Pjetro Bembo, pisac i humanista: „Ovde počiva Rafaelo od koga je, za života, priroda strepila da će biti pobeđena, a sada kada je mrtav, strepi da ne umre s njim“.

Odajući omaž Rafaelu setimo se njegovih omaža.

Inspirišite se Rafaelovim delima

Povodom 500 godina od smrti Rafaela Italijanski institut za kulturu u Beogradu vas poziva da mu odate počast tako što ćete u ponedeljak, 6. aprila, na društvenim mrežama (Fejsbuk, Instagram i Tviter) objaviti svoje crteže inspirisane Rafaelovim delima i/ili svoje utiske o njemu, koristeći haštag #Raffaello500 i #Raffaello2020, uz obeležavanje zvanične stranice @iicbelgrado. Objava koja do 8. aprila u podne dobije najveći broj „lajkova“ biće nagrađena onlajn kursom italijanskog jezika.

U leto 1508. godine, u Rim stižu Firentinac Mikelanđelo i Rafaelo Santi iz Urbina: likovni eksperti tvrde da je to najznačajniji trenutak u istoriji umetnosti čovečanstva.
Papa Julije II, veoma važan renesansni mecena, naime, odlučio je da rekonstruiše Baziliku Svetog Petra u nameri da je pretvori u najveći hrišćanski hram na svetu. U skladu sa svojim izuzetnim umetničkim ukusom, Papa bira vrhunske majstore (vreme je pokazalo) da realizuju njegovu ideju, od Bramantea, kome poverava arhitektonske projekte, do Mikelanđela i Rafaela. (Rafaelov portret pape Julija II, naslikan 1512. godine čuva se u Galeriji Ufici, u Firenci.) U Rim najpre stiže Bramante i upravo on savetuje papu da pozove Rafaela, piše Đorđo Vazari u knjizi Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata (1568).

Rafaelo, tada dvadesetpetogodišnji mladić, već je na dobrom glasu kao slikar. Učeći zanat najpre od oca (Đovani Santi), koji je takođe radio u Vatikanu, vremenom je stekao dvorski rafinman, eleganciju i egzaknost proporcija Pjera dela Frančeska, i harmoniju lepote nežnih oblika Pjetra Peruđina u čijem je ateljeu neko vreme proveo.

Leonardo kao drugi otac

Ključna ličnost za Rafaelov razvoj bio je, međutim, Leonardo koga je upoznao tokom svog četvorogodišnjeg boravka u Firenci gde mu je bio kao drugi otac. Zabeleženo je da je navodno Rafaelo bio prvi kome je Leonardo pokazao portret žene zagonetnog pogleda u nastajanju, to jest Đokonde. Evidentno je da je ovaj Leonardov portret uticao na Rafaelov način slikanja ciklusa prelepih tajanstvenih Madona.

Nadmetanje sa Mikelanđelom

Papa angažuje Rafaela da mu oslika privatne odaje, a Mikelanđelo tavanicu Sikstinske kapele. Vazari piše na sugestiju Bramantea koji je, znajući da Mikelanđelo nema iskustva ni s oslikavanjem ogromnih površina ni s slikanjem svežim bojama, zapravo hteo da mu napakosti. Tako je počeo jedan od najvećih izazova u istoriji umetnosti – između Rafaela, božanskog slikara (kako su ga zvali) i Mikelanđela, glasovitog vajara koji se okušava na zadatku slikara.
Njih dvojca se jesu takmičili, ali su se i međusovno poštovali. Dokaza ima više.

Rafaelo Santi, Atinska škola, 1509-11, Odaja pečata u Vatikanu, Foto: Wikipedia.org

Dovoljno je pažljivo gledati fresku Atinska škola (u Odaji pečata) i prepoznati ko su figure raspoređene u zdanju koje predstavlja Bramantevo projekat za novu Baziliku. Levo je Platon, s slikarevim ličnim crtama, a kraj njega Leonardo koji upire prstom ka nebu, to jest ka Dobrom. Pored je Aristotel koji pruža ruku prema Zemlji, simbolu njegove pragmatične misli. Oko njih su mislioci antičkog doba: Pitagora, iza koga je persijski lekar Ibn Rušd Averoes (sa turbanom), Sokrat (koji razgovara s nekolicinom učenika), Diogen (ispružen na stepeništu), Zaratustra (drži nebeski globus), Ptolomej (drži zemaljski globus).
Pored Rafaelovog autoportreta, sasvim levo, vidimo Sodomu koji bi trebalo da je umetnikov otac. Naslikavši oca pored sebe, Rafaelo je zapravo hteo da mu oda dužno poštovanje kao svom prvom učitelju. U liku Heraklita pak prepoznaje se njegov rival Mikelanđelo Buonaroti…

Zadivljen Sikstinskom kapelom Buonarotija

Godine 1511. papa Julije II odlučuje da otkrije polovinu čarobnog Mikelanđelovog svoda, protiv volje umetnika koji je planirao da ga pokaže kad ga u celosti završi. Rafaelo među prvima stiže u Sikstinsku kapelu i biva toliko zadivljen slikama na tavanici da na svojoj Atinskoj školi naprasno doslikava Heraklita u mikelanđelovskom stilu. Ovo je objašnjenje zašto na skici za ovu kompoziciju (koja se čuva u Pinakoteci Ambrozijana u Milanu) nema Heraklita to jest Mikelanđela.

Rafaelo Santi, Parnas, 1511, Odaja pečata u Vatikanu, Foto: Wikipedia.org

Kao i za svako remek-delo i za freske u Odaji pečata vezuje se bezbroj anegdota. Jedna se tiče figure Aristotela, zapravo Bastijana da Sangala, Rafaelovog saradnika, izvanrednog poznavaoca perspektive.

Suočen s složenim likovnim zadatkom, sasvim je moguće da je Rafaelo zatražio pomoć prijatelja koga je potom, zauzvrat, umetnuo u kompoziciju Parnas (takođe u Odaji pečata).

Ostali stanovnici Parnasa, prebivališta Muza su: Apolon, Safo, Petrarka, Homer, Bokačo, Ariosto… (Kopija po Rafaelu leve strane freske Parnas na kojoj je Safo s četiri pesnika, iz XVII veka, čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu kome je ustupljena posredstvom Reparacione komisije Vlade FNRJ 1949. godine.)

Rafaelo Santi, Rasprava, 1509-10, Odaja pečata u Vatikanu, Foto: Wikipedia.org

Naspram Atinske škole, jednaka po dimenzijama je freska koja označava vrhunac ljudskog uma u hrišćanstvu. Za mnoge teško razumljiva kompozicija kojoj je Vazari dao naziv “Rasprava” (La disputa del sacramento), da bi je približio vernicima, iako ne prikazuje nikakvu diskusiju. Tiče se milosti koju mogu da shvate samo najodaniji Bogu.

U centru su tri ličnosti Svetog Trojstva, sa strane od Hrista su Bogorodica i Sveti Jovan, Sveti Petar, Adam, Mojsije s tablicama, Sveti Pavle. Dole su još neki sveci, pape, crkveni velikodosjonici, istorijske ličnosti, okupljeni kao u skupštini.

Među njima, Rafaelo je naslikao Svetog Ambrozija, Svetog Avgustina, Tomu Akvinskog, Svetog Bonaventuru, slikara Beata Anđelika, Dante Aligijerija i jeretika Đirolama Savonarolu (s kapuljačom), koga je papa poslao na lomaču.  Neki traže odgovore na Svetu Tajnu u knjigama, drugi su u stanju kontemplacije.

Rafaelo je u Vatikanu radio bez predaha, kao da je znao svoju sudbinu. Preminuo je samo nekoliko meseci pošto je papa Lav X, koji je nasledio Julija II, otvorio vrata Odaja, dok je radio na novom remek-delu, Preobraženju (čuva se u Vatikanskoj Pinakoteci), slikajući glavu Hrista koja se smatra najlepšom u istoriji umetnosti. „Groznica mu nije prolazila“ ̶ piše Vazari. „Ovaj mladi, lepi čovek, nepojmljivog talenta, završio je svoj umetnički put slikajući pobedu nad smrću, beskonačnost koja trijumfuje.“

Autoportret Rafaela Santija (sa smeđom kapom), detalj sa freske Atinska škola, Foto: Wikipedia.org

Rafaelovom smrću čitav Rim je bio potrešen. Ispraćen je na večni počinak s poslednjom slikom koju je naslikao. U povorci ožalošćenih, pored Mikelanđela i Pjetra Bemba koji je napisao epitaf, bila je i slikareva najveća ljubav – Margerita Luti.

Rafaelova velika ljubav

Rafaelo je voleo žene i mogao je svaku da ima. Sve do trena kada je ugledao Margeritu, lepoticu iz naroda. Ni pamet, ni ugled, ni novac, ništa više za njega nije imalo smisla – osim ljubavi. Vazari citira Rafaela:
„Gledao sam dela najvećih umetnika, divili su mi se najmoćniji ljudi moga doba, ali ona je bila bekstvo za moju dušu…“

Rafaelo Santi, Fornarina, 1518-19, Galerija Barberini, Rim, Foto: Wga.hu

Njeno ime je ime slike – Fornarina (čuva se u Galeriji Barberini u Rimu).
Ugledao ju je kako se kupa u Tibru, na svom putu od Vatikana prema vili Farnezina u kojoj je slikao narudžbine za sijenskog bankara Agostina Kiđija, blagajnika pape Julija II, jednog od tada najbogatijih ljudi u Evropi.

„Svu svoju umetnost stavio sam u službu ove žene koja je bila kadra da mi otme srce i dušu. Ne mogu da izdržim ni časa daleko od nje i njenog lica koje me ispunjava srećom. Ništa mi ne znači što je pekareva kćer, jedino je ona umela da utoli moju glad za Lepotom.“

Deleći istovetnu ljubav prema Lepoti, kao i Rafaelo, i uverivši se da obostrano gaje snažna osećanja, bankar je preveo Margeritu na svoj dvor i time im olakšao susretanja. Većina ženskih likova koje je Rafaelo od tada slikao liče ne Fornarinu, a ona, takva kakva je, podseća na Leonarodve Madone u sfumatu i s osmejkom na licu.
Vazari piše i da je Fornarina nađena kraj Rafaela u postelji pošto je podlegao groznici. Nikad ga nije prebolela  – povukla se u samostan Svete Apolonije u kome je umrla samo dve godine posle svog voljenog.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram