0
Bilo je u Beogradu i većih, i hladnijih snežnih zima. I viših smetova. I hladnijih januara. Rekordne 1962. grad je bio zatrpan sa gotovo osamdeset centimetara snega.
Nije tada bilo aplikacija, kriznih štabova na televizijama, ni konferencija za medije na svakih šest sati. I niko se nije pravio da je to rat protiv nevidljivog neprijatelja.
Službe su tada bile preopterećene, naravno. Nisu čuda činile. Ali se znalo šta je problem: sneg.
Danas, međutim, sneg postaje alibi. Svaka pahulja je iznenađenje, svaka zavejana ulica dokaz da je neko drugi kriv — priroda, blokaderi, saboteri, opozicija, strani faktor.
Ovde čak i kada nadstrešnica železničke stanice padne i ubije 16 ljudi, režim širi teorije zavere kako je moguće da je u pitanju teroristički akt stranih službi.
Vučić je posle hapšenja njegovog amiga Nikolasa Madura zagrmeo da je „bolje jedan dan kao soko živeti nego sto godina kao miš se skrivati“.
Ovde izgleda se nakotilo mnogo miševa po komunalnim službama pa su se svi uprkos herojskim rečima našeg sokola ko miše posakrivali umesto da se uhvate za lopate za sneg.
Pa je Vučić onda rekao i da su ONI uložili milijarde evra u njegovo rušenje s vlasti.
Pa veli: „Ja vam nisam Slobodan Milošević. Niti sam naivan, niti sam glup da vam verujem.“
A kome li to preti? Neimenovanim silama koje su nam, do juče, bili partneri? Američki predsednik Donald Tramp je pre mesec dana podelio objavu o navodnom prečavanju nameštanja izbora, u kojoj se pominje i Srbija. Projekat Generalštaba, nekada predstavljen kao strateško partnerstvo, raspao pod teretom korupcionaških sumnji. Sa druge strane, ni Putin mu ne veruje zbog prodaje oružja Ukrajini. Između tih stolica, Vučić danas viče o silama koje ga ruše — ali ih ne imenuje, jer su mu sve jednako potrebne.
Bogme, od ovoga bi uzdrhtao i soko, a kamo li ovo naše kukurikalo. Sad, pitanje za milion bolivara: da li je to amigo Vučić odbrusio specijalcima Delta Force ili se jednostavno — uprpio da ne prisustvuje fiesta en mardeljas sa svojim nedavno utamničenim amigom Madurom? Ako ovom nije kumovalo praznično vino verovatno je presudio strah da mu položajnik ove godine ne bane u maskirnom dezenu i akcentom koji se ne uči u Beogradu.
0
0
0
Kako Univerzum, ta kosmička scenografija balkanske politike, sve lepo poređa: ako mu je popularnost najviše skočila onda kada je uhapsio čelnika Delte Miroslava Miškovića, možda sada strahuje da mu karma ne uzvrati udarcem neke druge Delte.
Kad smo se poslednji put ovako pravili opasni, dobrano smo dobili po ušima.
Danas jedva izdržavamo ovaj blitzkrieg snežnih pahulja, a Vučić bi da preti svetskim silama. Zato ih, naravno, ne imenuje direktno. Jer ne preti on baš njima — oni su nam, jel’te, partneri.
Ako nemaš čime drugim da se pohvališ, moraš imati neprijatelja. Nekoga od koga ćeš, kao, braniti zemlju — i tako birače držati vezane za broj svoje liste na glasačkom listiću.
Paradoks je potpun: zemlja koja se jedva nosi sa čišćenjem trotoara i održavanjem saobraćajnica, istovremeno je kao spremna da se suprotstavi svetskim silama.
Dok autobusi ne mogu uzbrdo, slušamo priče o kojekakvim kvantnim skokovima i istorijskom napretku. Dok nam se gaće tresu od mećave, govorimo o geopolitičkim orkanima. Dok grad stoji, vlast se kreće — po televizijama.
Meze, piju, pevaju, ljube se u glave znojave. Zabavlja ih ubica tinejdžerke, a čuvaju ih vitezovi Ćacilenda, a međ‘ njima osuđeni silovatelji, mafijaški likvidatori, narkodileri i ovi nesrećnici iz javnih preduzeća.
Umesto da čiste sneg dave se sendvičima i zapišavaju raznoliku dendrofloru u Pionirskom parku.
Danas se u čišćenju snega najviše ističu kamere. I poruke. I pretnje upućene svima i nikome. Jer neprijatelj mora postojati — ako ne spolja, onda makar u snegu. A najbolje i spolja i u snegu.
A možda bi, umesto da se pravi da brani Srbiju od imaginarnih udara, neko mogao da odbrani grad od stvarne zime. To bi već bio opasan potez.
Tu ulogu danas su preuzeli studenti: jutros od šest sati, zajedno sa građanima, uzeli su lopate i očistili sneg oko javnih prostora koje svi koriste. Bez kamera, bez instrukcija, bez neprijatelja.
Ova mladost je pokazala da nije dekor, nego moralna i praktična antiteza vlasti.
Beograd je, naravno, samo izlog. Prava slika zime vidi se tek kad se sklone reflektori i pogleda unutrašnjost.
Tamo gde danima nema vode ni struje. Tamo gde su sela zavejana, putevi neprohodni, a ljudi prepušteni sami sebi i agregatima koji rade dok ima goriva.
U tim krajevima ne odzvanjaju velike geopolitičke poruke. Tamo sistem — onaj koji se kune u stabilnost i snagu države — jednostavno ne dolazi.
I zato nas svaka jača zima razgoliti više nego bilo kakva politička kriza. Nije ovo zemlja koju neko ruši spolja. Srbiju izjeda javašluk iznutra — ne zato što je zima jaka, već zato što je sistem slab. A pokaže se i koliko su ljudi, kad ostanu sami, često jači od njega.
Sneg nam tada pokaže koliko smo daleko od onoga o čemu nam govore — i koliko blizu onoga što se zaista živi.
Jer ozbiljna država ne meri svoju snagu po tome koliko glasno preti, već po tome koliko brzo očisti put do poslednjeg sela.
Ako neko danas brani ovu zemlju, to nisu oni koji viču o silama i zaverama, već oni koji u šest ujutru uzmu lopatu i očiste sneg.