Malo slučajno, a više s namerom moj prijatelj Uča povede me iz Užica preko Karana u selo Tuk da vidimo ostatke Milovanovića vile. Probijamo se kroz šipražje do brežuljka na kome je prvi školovani slikar užičkog kraja, Mihailo Milovanović sagrado sebi dom i atelje. Bilo je to u srećne dane, 1930. kada se sa suprugom i dvoje dece vratio na roditeljsko imanje.
Ugledasmo ruinu na sprat, pogolema u osnovi, bez krova, sa ciglanim zidovima koje vreme kruni, dok stolarija još odoleva. Ulazna vrata zakovana, pregrada između sprata i prizemlja se urušila, dvorište zaraslo, samo štrči stari bunar. Konstrukcija prozora od 15 kvadrata još stoji na ateljeu. Jedan od zidova „krasi“ natpis „Živela KPJ“. To je ostalo iz vremena kad su se ubice uselile u kuću žrtve.
Ako se povede priča o slikaru Milovanoviću mnogi upitaju „ko ti je taj, nikad čuo“. Kako bi mogao i čuti kad je Mihailo streljan krajem novembra 1941. u Krčagovu, tamo gde je godinama bila kasarna, a sad je Lidl. Tu su komunisti noću likvidirali „neprijatelje“ i „domaće izdajnike“. Onako bez suda i suđenja, nečijom voljom.
Mihaila su ubili, jer je, tobož, bio engleski špijun. Nije baš jasno kako je polaznik minhenske slikarske akademije mogao biti engleski špijun, no važno je bilo osramotiti žrtvu. Istina je sasvim drugačija i nju mnogi znaju, ali je valja ponavljati, da se širi i da nam se tragedije ne bi ponavljale.
Čuveni slikar je patio zbog bratoubilačkog rata koji se bukvalno odvijao pred njegovim očima. U okupiranom Užicu nemački komandant je bio sin Mihailovog kolege sa studija. Znali su se, a i Milovanovićevo slikarsko ime nije bilo nepoznato u Nemačkoj. Tu vezu umetnik i domaćin iz Tuka iskoristio je da sačuva glave svojih komšija, seljaka, prijatelja. I spasio ih je dvadesetak, takoreći skinuo sa spiska za streljanje. Spasavao je i komuniste, mada ih nije cenio.
No, kako obično biva jedan od spašenih će kumovati njegovom hapšenju, a drug Krcun i školski drugovi Mihailove ćerke ostaće nemi na molbe porodice i seljaka da se ovaj solunac, čestiti čovek pusti iz partizanskog zatvora. Čak se ni slikari iz slikarske radionice koji su u to vreme bili u Užicu nisu potrudili da pomognu kolegi koga su lično poznavali.
PROČITAJTE JOŠ:
Drugi put Mihailo Milovanović je ubijen, kako to reče mudri Ljubomir Simović, kada su njegova dela uništavana, sklanjana i zabranjivana. To je za svakog umetnika teža smrt od one telesne. I Milovanovićeve slike bilu su „neprijatelji“, jednako kao i on. Družiti se sa njima, držati ih na zidu bilo je dovoljno da odleti glava.
Preskočiću, zbog prostora, nabrajanje onoga što je uradio i kakav je umetnik bio Milovanović, a dosta toga ima na Internetu. Ukrasio je mnoge crkve, gradove, a ovekovečio je većinu srpskih vojskovođa. Bio je cenjen kao umetnik i čovek.
Zahvaljujići angažovanju malobrojnih pojedinaca, a pre svih novinara Đorđa Pilčevića Užice i Užičani su ublažili sramotu i nepravdu nanetu Mihailu i njegovoj porodici. Pilčević je objavio monografiju o prvom streljanom srpskom slikaru u kojoj je na briljantan način opisao njegov život, stvaralaštvo, ali i smutno vreme kroz koje je prošla ondašnja Srbija. Toplo je preporučujem.
Takođe, zahvaljujući Pilčeviću Milovanović je 2007. rehabilitovan odlukom suda, a u gradskom muzeju osnovan je legat slikara. Sada bi trebalo otići korak dalje, sa slikarevim potomcima rešiti imovinske stvari i prionuti na rekonstrukciju kuće i ateljea. Našlo bi se para, nije to ništa za Užice i Srbiju. Verujem da bi pomogli i Nemci.
Potom u obnovljeni prostor kome se mogu pridodati brvnare za smeštaj, mali amfiteatar… dovesti umetnike. Napraviti slikarsku koloniju. Biti domaćin i vajarima, književnicima, guslarima, jer je Mihailo sve to bio. Jednostavno, napraviti Milovanovićeve dane koji će trajati mesecima, godinama – zauvek.
Sačuvati prvi srpski slikarski atelje u selu. Mnogi Evropljani bi od toga napravili atrakciju, svetilište kulture. A mi? Od izbora i podela ne vidimo ništa.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare