Metroom do Mirijeva, pa sedneš u leteći taksi, pored tebe leti eskadrila "rafala", a ka tebi - točak koji je otpao sa autobusa GSP

Govori se o nabavci eskadrile tehnološki naprednih borbenih aviona „rafal“, zatim o ulaganju u nuklearnu energiju, vozićemo se letećim taksijima - ko u scenariju za neki futuristički film.

Evo godinama se digitalizujemo, umesto da se prvo „kanalizujemo“.

Veliki deo glavnog grada Srbije još nema ni kanalizaciju. Ljudi koji žive u tim naseljima primorani su na nivo tehnološkog razvoja koji se oslikava u septičkoj jami, jer se pomoću te rupe, dok slušaju o digitalizaciji, rešavaju otpadnih voda iz svojih domaćinstava.

Kad predsednik nešto kaže, o tome se priča kao da će se dogoditi sutra. Na primer, stručnjaci pišu o tome da kada bi Srbija sada ukinula moratorijum na nuklearnu energiju i kada bismo imali milijarde potrebne za izgradnju nuklearke, to ne bi moglo da se desi pre sredine veka.

Da je državnom vrhu glava u oblacima, a šimike „Alessandro Demesure“ u prašini pokazuju i dugogodišnje fantazije o letećim automobilima u vreme kad svako malo neki autobus GSP izgori, otkazuju kočnice, otpadaju vrata, točkovi.

Baš nedavno se jedan takav slučaj tragično završio po jednu Beograđanku, koju je ubio točak otpao s autobusa.

O letećim automobilima predsednik je govorio još davne 2018. na istom sastanku sa kineskom delegacijom u Pekingu, na kome je rešio pitanje izvoza svinjskih papaka.

„Hajde da probamo nešto od toga da napravimo u Srbiji“, rekao je tada Vučić govoreći ne o papcima, to je rešio, već o letećim automobilima i električnim autobusima, do čega evo ni posle osam godina nije došlo, ali će za neku godinu 2027, kad se bude održavao EXPO, opet je predsednik nedavno obećao, da taksira leteći automobil.

No dobro, bilo bi preambiciozno očekivati da Srbija proizvodi leteće automobile kad to nijedna evropska zemlja ne radi. U stvari nisam siguran ko se time uopšte bavi. To osim u, sada već kultnom ostvarenju Lika Besona, „Peti element“, nigde nisam video. Predsedniku to nikad nije smetalo da obeća, najavi, zakaže datum, podeli karte za vožnju metroom koga još nema na vidiku.

I stvarno, od te 2018., kad su naprednjaci delili besplatnu predizbornu vožnju metroom kad god bager u Mirijevu krene da kopa, narod se razgali „eto kopaju metro stanicu“, jer bi jedno stajalište trebalo da bude baš u ovom naselju.

Džaba bi im bilo taman i kad bi se nekim čudom spustili u utrobu zemlje i tu dočekali podzemni voz, jer su karte koje su dobili za vožnju važile za 2022. godinu. Onda, kada su dobili karte, objavljeno je da je vrednost posla više od tri milijarde, što je kasnije naraslo na 4,4 milijarde. I ko zna na koliko će i to da naraste dok ne stigne na red isplata onih „rafala“, koje je predsednik dogovorio s Francuzima, a čija bi nabavka u ovom trenutku koštala cirka tri milijarde.

I tom nabavkom, kojom je predsednik malo zasvirao na patriotske note, jer nabavka naoružanja, pa makar ono i ne bilo rusko, i jačanje borbene moći, melodija je koja prija svim iskrenim nacionalistima i rodoljubima.

A usput, kad već daje tolike pare, predsednik verovatno računa na zaštitu identiteta onog Oskara, koga u „Skaj“ prepiskama kao nekoga ko bi mogao da im pomogne, pominju najveći srpski sinovi međunarodnog narkotrafikinga.

No, evo Francuzi vele kako od tog posla zasad ič nema, dok Francuska ne dobije potvrde o političkim dešavanjima u Srbiji. Francuski mediji pišu da je problem bliskost sa Putinom i to što se Srbija nije uskladila sa zapadnim sankcijama.

Da se ne lažemo. Neće Francuzi lako odustati od posla vrednog tri milijarde, ali dok se on realizuje, ako se realizuje, ima da prođe vremena bar toliko koliko smo čekali od štampanja prvih karata za metro do dolaska voza u stanicu u Mirijevo.

Istina je da lepo zvuče ova obećanja. Šteta što ih brzo zaboravimo. Ko se još seća obećanja o plovnom putu kanalom Dunav-Morava-Vardar? Tako sam se radovao škampima iz Morave.