Snaga Fejsbuk prijateljstava: Piše Ivan Mrđen

Što bi rek’o Balašević u toj luzerskoj pesmi iz 1993. godine, izgleda da ovde i dalje „neko nad nama vrši oglede, hajde, usudi se i pogledaj u poglede, ovde je osmeh događaj“. U tome je, po mom mišljenju, možda i najveća vrednost pobune ove mlađarije širom zemlje Srbije, jer su nam, uz nadu da su promene i moguće i realne, vratili i pravo makar na osmehe...

* * *

Sa Sergeiom sam se družio i sarađivao baš u tim nesretnim devedesetim, kad je njega zlehuda izbeglička sudbina iz voljenog Sarajeva odvela u Beč, možda najgore mesto na svetu za nekoga sa takvim prezimenom, a mi u „Vremenu“ pokušavali da pokrenemo internacionalno izdanje upravo zbog svih ljudi sa prostora bivše nam zajedničke domovine koji su se rasuli po svetu, bežeći od ludila koje je zagospodarilo i od „običnih bitangi, koje su ušle u čitanke“...

Tim poslom smo dosta putovali po Evropi, umeli da obradujemo jetre dobrim pivom, pa nije čudo što sam ga krajem 1994. na put u Australiju sa bečkog aerodroma Švehat lično ispratio, zajedno sa Vavićima, Vesnom i Buckom. A potom više od dve decenije, „ni pisma, ni razglednice“, život ide dalje, sve dok nas nije spojio Fejsbuk, da bismo prvu priliku, kad smo u jesen pre dve godine moja Mira i ja skoknuli do najlepše opere na svetu, iskoristili za još jedno viđenje i prijatno druženje...

I ne samo to, kad sam svojevremeno zamolio moje prijatelje sa ove društvene mreže za „sto grama empatije“, koje će pretočiti u uplatnicu od po hiljadu (i brojkom: 1.000) dinara za pomoć nesretnoj Zorici Vučković iz sela Drajinca nedaleko od Svrljiga, preko Sergeja je stigla najveća donacija, dovoljna da se potpuno obnovi straćara u kojoj je ona živela, bez noge i plućnog krila...

* * *

„Made in Australia“ je još jedno moje Fejsbuk iskustvo, jer smo se godinama pratili, međusobno podržavali i branili od zluradih komentara rođenog Beograđanin Miroslav Olenjin, zadnja pošta Pert, i ja. U vreme dok je njegova porodica živela u Adelajdu, pa povremeno dolazila u Melburn, prvu priliku da budemo u isto vreme u istom gradu iskoristili smo za susret, rukovanje i dobro pivo, dok nam je sve ostalo, kao pravim prijateljima, bilo više nego poznato.

* * *

Ovih dana bio rođendan gospođi Vesni Laudanović, zadnja pošta Kragujevac, pa sam joj uputio kratku čestitku: “Draga Vesna, kad već ‘kradem’ toliko Tvojih rečenica, red je da napišem i neku svoju. A ne mogu ništa pametnije da smislim od sve najbolje za rođendan, idemo dalje, pozdrav IM”.

Nema, priznajem, osobe sa liste mojih Fejsbuk prijateljica i prijatelja koju sam češće i opširnije citrao od ove sjajne analitičarke (ne)prilika u zemlji Srbiji. Ponekad bih nešto samo prepričao da mi moji čitaoci ne zamere na “copy paste” komentarima, ali i danas mislim da sve što je vredno, pametno i ohrabrujuće sa društvenih mreža treba što više širiti…

To ponekad podrazumeva i da podelimo neke lične strahove, prvenstveno bojazan da “sloboda neće umeti da peva, kao što su sužnji maštali o njoj”, baš kao što je Vesna napisala pre dva dana;

“Ničega se ne plašim. Plašim se samo kasnih saznanja, nekih završnih reči koje ću možda čuti od moje dece. Tih reči se bojim. U njima za njih neće biti ničeg nelogičnog niti uvredljivog - čudili bi se mojoj reakciji - ali one u jednoj običnoj sekundi benigne mladalačke bezobzirnosti mogu obesmisliti sve ovo moje što sam do sada gradila…

Ako padnu u vreme kad više neće biti moguće izmene... Ni onog prošlog, ni onog što sledi. Samo odjavna špica. Samo rastanak zenice od oka.”

* * *

Da se nije nekoliko puta dragovoljno povukao sa društvenih mreža, jednom i zbog znatiželje koliko će se „prijatelja“ javiti da makar upita šta je s njim, mislim da bi gospodin Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik kod Šapca, bio mnogo više puta citiran u mojim „primećivanjima“. Ako ništa drugo, ranije smo počeli naše Fejsbuk prijateljstvo, tako da sam ga prvi put „pokrao“ još 23. septembra 2017. godine, u komentaru za „Blic“:

“Na današnji dan pre pune tri decenije, u Beogradu je počela čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kojom je počelo tačno trinaest godina i trinaest dana vladavine Slobodana Miloševića. Krajem decembra iste godine u listu ‘Mladost’ (organ Saveza socijalističke omladine Jugoslavije) objavljena je ‘Crna lista’, spisak od osamdeset javnih ličnosti, od političara do novinara, koje je uoči i nakon te sednice ‘zahvatio talas diferencijacije i političke prozivke’. Bio sam ponosan što je na toj listi, na časnom 52. mestu , objavljeno i moje ime (u to vreme sam smenjen sa mesta zamenika glavnog i odgovornog urednika ‘Duge’).

Nisam ni slutio da ću u narednih trideset godina voditi jednu te istu bitku, koju je mnogo bolje od mene nedavno opisao Vladan Ćosić: “Trideset godina borbe! Borbe protiv svega što Slobodan Milošević predstavlja! Borbe protiv demagogije, populizma, partokratije, nepotizma i svih izuma monstruma iz Požarevca. Jer on je izmislio mitinge i autobuse, on je izmislio mržnju, ratove, kriminal, inflaciju, sankcije i lopovluk u velikim razmerama. On je upropastio detinjstvo mom detetu! I danas se borim protiv njega, jer on i dalje živi!”

* * *

U utorak smo se u mom omiljenom restoranu „Stari bunar“, zadnja pošta Dušanovac, nas dvojica prvi put sreli i, of course, sve zalili s nešto dobrog piva. Ali i, na žalost, utvrdili da i dalje vodimo istu bitku protiv svih izuma monstruma iz Požarevca: demagogije, populizma, partokratije, nepotizma, mitinga i autobusa, mržnje, ratova, kriminala, inflacije, sankcija i lopovluka… Samo sada u još većim razmerama!

Sve ostalo o čemu smo pričali, o porodici, deci, unucima, poslovima, bolestima, planovima, objavljenim i neobjavljenim knjigama… naša lična stvar. Latinska poslovica kaže da je “prijatelj najbolja imovina u životu”, ali meni se čini da se ovom prilikom više potvrdila čuvena Aristotelova misao da je “prijateljstvo jedna duša u dva tela”!