1
Moj prijatelj Sergei Princip, zadnja pošta Sidnej, juče je promenio svoju naslovnu Fejsbuk fogtografiju, što je nas nekoliko prokomentarisalo kako je „baš lepo videti nekoga ko se smeje, ko nije mrgud“. A za to se, izgleda, treba maknuti iz „ove zemlje generalno tragične“...
Što bi rek’o Balašević u toj luzerskoj pesmi iz 1993. godine, izgleda da ovde i dalje „neko nad nama vrši oglede, hajde, usudi se i pogledaj u poglede, ovde je osmeh događaj“. U tome je, po mom mišljenju, možda i najveća vrednost pobune ove mlađarije širom zemlje Srbije, jer su nam, uz nadu da su promene i moguće i realne, vratili i pravo makar na osmehe…
* * *
PROČITAJTE JOŠ:
Sa Sergeiom sam se družio i sarađivao baš u tim nesretnim devedesetim, kad je njega zlehuda izbeglička sudbina iz voljenog Sarajeva odvela u Beč, možda najgore mesto na svetu za nekoga sa takvim prezimenom, a mi u „Vremenu“ pokušavali da pokrenemo internacionalno izdanje upravo zbog svih ljudi sa prostora bivše nam zajedničke domovine koji su se rasuli po svetu, bežeći od ludila koje je zagospodarilo i od „običnih bitangi, koje su ušle u čitanke“…
Tim poslom smo dosta putovali po Evropi, umeli da obradujemo jetre dobrim pivom, pa nije čudo što sam ga krajem 1994. na put u Australiju sa bečkog aerodroma Švehat lično ispratio, zajedno sa Vavićima, Vesnom i Buckom. A potom više od dve decenije, „ni pisma, ni razglednice“, život ide dalje, sve dok nas nije spojio Fejsbuk, da bismo prvu priliku, kad smo u jesen pre dve godine moja Mira i ja skoknuli do najlepše opere na svetu, iskoristili za još jedno viđenje i prijatno druženje…
I ne samo to, kad sam svojevremeno zamolio moje prijatelje sa ove društvene mreže za „sto grama empatije“, koje će pretočiti u uplatnicu od po hiljadu (i brojkom: 1.000) dinara za pomoć nesretnoj Zorici Vučković iz sela Drajinca nedaleko od Svrljiga, preko Sergeja je stigla najveća donacija, dovoljna da se potpuno obnovi straćara u kojoj je ona živela, bez noge i plućnog krila…
* * *
„Made in Australia“ je još jedno moje Fejsbuk iskustvo, jer smo se godinama pratili, međusobno podržavali i branili od zluradih komentara rođenog Beograđanin Miroslav Olenjin, zadnja pošta Pert, i ja. U vreme dok je njegova porodica živela u Adelajdu, pa povremeno dolazila u Melburn, prvu priliku da budemo u isto vreme u istom gradu iskoristili smo za susret, rukovanje i dobro pivo, dok nam je sve ostalo, kao pravim prijateljima, bilo više nego poznato.
* * *
Ovih dana bio rođendan gospođi Vesni Laudanović, zadnja pošta Kragujevac, pa sam joj uputio kratku čestitku: “Draga Vesna, kad već ‘kradem’ toliko Tvojih rečenica, red je da napišem i neku svoju. A ne mogu ništa pametnije da smislim od sve najbolje za rođendan, idemo dalje, pozdrav IM”.
Nema, priznajem, osobe sa liste mojih Fejsbuk prijateljica i prijatelja koju sam češće i opširnije citrao od ove sjajne analitičarke (ne)prilika u zemlji Srbiji. Ponekad bih nešto samo prepričao da mi moji čitaoci ne zamere na “copy paste” komentarima, ali i danas mislim da sve što je vredno, pametno i ohrabrujuće sa društvenih mreža treba što više širiti…
To ponekad podrazumeva i da podelimo neke lične strahove, prvenstveno bojazan da “sloboda neće umeti da peva, kao što su sužnji maštali o njoj”, baš kao što je Vesna napisala pre dva dana;
“Ničega se ne plašim. Plašim se samo kasnih saznanja, nekih završnih reči koje ću možda čuti od moje dece. Tih reči se bojim. U njima za njih neće biti ničeg nelogičnog niti uvredljivog – čudili bi se mojoj reakciji – ali one u jednoj običnoj sekundi benigne mladalačke bezobzirnosti mogu obesmisliti sve ovo moje što sam do sada gradila…
Ako padnu u vreme kad više neće biti moguće izmene… Ni onog prošlog, ni onog što sledi. Samo odjavna špica. Samo rastanak zenice od oka.”
* * *
Da se nije nekoliko puta dragovoljno povukao sa društvenih mreža, jednom i zbog znatiželje koliko će se „prijatelja“ javiti da makar upita šta je s njim, mislim da bi gospodin Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik kod Šapca, bio mnogo više puta citiran u mojim „primećivanjima“. Ako ništa drugo, ranije smo počeli naše Fejsbuk prijateljstvo, tako da sam ga prvi put „pokrao“ još 23. septembra 2017. godine, u komentaru za „Blic“:
“Na današnji dan pre pune tri decenije, u Beogradu je počela čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kojom je počelo tačno trinaest godina i trinaest dana vladavine Slobodana Miloševića. Krajem decembra iste godine u listu ‘Mladost’ (organ Saveza socijalističke omladine Jugoslavije) objavljena je ‘Crna lista’, spisak od osamdeset javnih ličnosti, od političara do novinara, koje je uoči i nakon te sednice ‘zahvatio talas diferencijacije i političke prozivke’. Bio sam ponosan što je na toj listi, na časnom 52. mestu , objavljeno i moje ime (u to vreme sam smenjen sa mesta zamenika glavnog i odgovornog urednika ‘Duge’).
Nisam ni slutio da ću u narednih trideset godina voditi jednu te istu bitku, koju je mnogo bolje od mene nedavno opisao Vladan Ćosić: “Trideset godina borbe! Borbe protiv svega što Slobodan Milošević predstavlja! Borbe protiv demagogije, populizma, partokratije, nepotizma i svih izuma monstruma iz Požarevca. Jer on je izmislio mitinge i autobuse, on je izmislio mržnju, ratove, kriminal, inflaciju, sankcije i lopovluk u velikim razmerama. On je upropastio detinjstvo mom detetu! I danas se borim protiv njega, jer on i dalje živi!”
* * *
U utorak smo se u mom omiljenom restoranu „Stari bunar“, zadnja pošta Dušanovac, nas dvojica prvi put sreli i, of course, sve zalili s nešto dobrog piva. Ali i, na žalost, utvrdili da i dalje vodimo istu bitku protiv svih izuma monstruma iz Požarevca: demagogije, populizma, partokratije, nepotizma, mitinga i autobusa, mržnje, ratova, kriminala, inflacije, sankcija i lopovluka… Samo sada u još većim razmerama!
Sve ostalo o čemu smo pričali, o porodici, deci, unucima, poslovima, bolestima, planovima, objavljenim i neobjavljenim knjigama… naša lična stvar. Latinska poslovica kaže da je “prijatelj najbolja imovina u životu”, ali meni se čini da se ovom prilikom više potvrdila čuvena Aristotelova misao da je “prijateljstvo jedna duša u dva tela”!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
