Starimo onako kako smo živeli: Piše Ivan Mrđen

Uz izvinjenje čitaocima što, mimo običaja, navodim prezime predsednika svega i svačega, zadnja pošta Ćacilend, još da dodam da je penzioner broj dva, koji je sedeo sa naratorom, samo ustao, platio šta su pili i otišao... Savić je to prokomentarisao kao “šmekerski potez realno, umesto da se raspravlja sa budalom kojoj je mozak ispran, sačuvao je svoje mentalno zdravlje”.

Taj “šmekerski potez” je jedan od najboljih poznavalaca ovdašnjih naravi, a naročito kafanskih serača, Branislav Nušić (1864-1938) objasnio pre više od sto godina: “Kad se raspravljaš sa budalom duže od 30 sekundi, onda se već raspravljaju dve budale”!

Kako tada, tako i sada! I tačka, nema priče, nema razgovora, nema ubeđivanja, ostajte lepo u vašoj ružičastoj stvarnosti, serviranoj uz gomilu pomija sa televizija sa naci-frekvencijama…

“Čovek stari onako kako je živeo”, tako glasi kineska poslovica. Ako se provede život u uverenju da o svemu treba da brine neko drugi i da se sa televizijskih ekrana emituju samo neosporne istine, onda onaj ko se najmanje tri puta dnevno prikazuje kao najvredniji, nasposobniji, najpametniji, najbrižniji, najupućeniji… preuzima sve misaone funkcije “malih vernika teve dnevnika”.

I tada, što bi rek’o Ninus Nestorović, “dok je promaja u glavi i promaja u sobi, ni čovek, ni vrata ne prestaju da lupaju”! I zato, da ponovim, nema priče, nema razgovora, nema ubeđivanja, ostajte lepo u vašoj ružičastoj stvarnosti… iaonako ćete posle tri “normalna teve dnevnika” pljuvati ovoga što sada hoda po vodi, baš kao što ste učinili sa svim prethodnim “bogovima”…

U nedelju smo se, posle više od šest decenija, sreli i siti ispričali moja drugarica iz osnovne škole Zorica Spasojević (sada i Cvetić) i ja, učenici stare čukaričke škole “Đorđe Krstić” u Radničkoj. Prethodni put bilo je to u leto 1964. godine, na Jakljanu kod Dubrovnika, u nezaboravnom letovalištu Doma pionira Beograda, neposredno po završetku osmog razreda.

Mene čuveni upravnik drug Gaja (Radomir S. Gajić, na žalost kao i za mnoge ljude „pre Gugla“ nikako da pronađem podatke o godinama njegovog rođenja i smrti) zadržao još jednu smenu, posle one koju sam dobio kao nagradu za osvajanje tutule “Šampiona znanja Jugoslavije”, a Zorica i njena imenjakinja prezimenom Denčić došle sa Dramskom grupom Radio Beograda isto tako čuvenog Bate Miladinovića (1914-1997).

Odrasli u istim kućercima, ona u naselju kraj nekadašnje pruge uskog koloseka, ja u staroj Doksimovoj, oboje želeli u gimnaziju ali takva bila vremena, nekima zanat nekima srednja, što pre da se ima svoje parče ‘leba, pa ona u medicinsku a ja u građevinsku…

Onda nekako i sav ostali život počne mnogo ranije… Tako da moja vršnjakinja već uveliko prabaka, što se i mojoj Miri i meni polako najavljuje.

Povezala nas njena ćerka Sunčica, koja prati naš portal i moje objave, pa sam bio siguran da za ovaj susret nema nikakve bojazni od kakvog “aranđelovačkog scenarija”…

“Neko ostari kao zlato i mramor, a neko ostari kao stara cipela”, napisao je Nušićev savremenik Jovan Dučić (1874-1943). Nadam se da je i Zorica ponela bolji deo te izreke kao utisak sa našeg susreta. Sve ostalo, priče o već pomalo zaboravljenim školskim drugovima i nastavnicima iz osnovne, brakovima, selidbama, deci, zetovima, poslovima, putovanjima, operacijama… ipak naša lična stvar.
Samo bih dodao da za takve razgovore među ispisnicimna nije potrebna višedecenijska pauza. Dovoljno je samo dva, tri dana ne gledati televiziju!