1
"Kako se zove žena koja je pušač? Ako se pitaju NVO, koje sada hoće i jezik da nam kasape – pušačica". I svi se smejemo da ne bismo povraćali.
Ovo je samo jedan od agresivno glupih i „šatro kao šmekerica duhovitih“, a zapravo mizogenih komentara, kakvi ovih dana su izbijali iz pora interneta. Bavili smo se pitanjima takozvanog rodno osetljivog srpskog jezika, ili kako ga ja zovem „srpskog jezika“. Dežurnim „šaljivdžijama“ niko nije pokušavao da objasni da su termin „pušačica“, izmislile prostačine da bi ponižavali žene, i da ta odrednica postoji kao pogrdna zato što postoji tendencija sramoćenja ženske seksualnosti. To je dobra stvar. Polako, ali sigurno, sa mizogenim pametnjakovićima, svet sve manje ima potrebu da se raspravlja. Neka se šale na račun silovanja i pušačica u svom čoporu. Srećom, sve je manji.
S druge strane, pitanje da li žena koja se bavi advokaturom treba da bude oslovljavana kao „advokatkinja“, „advokatica“, ili „advokat“, u vrtlog rasprave je uvukla skoro sve. Od nekolicine smislenih argumenata, svi ćemo pre zapamititi toksične, često polupismene tvitove i statuse o pismenosti. Ipak je ovo Balkan. Ko će o čemu, ako ne delimično pismeni o tome kako jezik treba da izgleda?
Činjenica je, izgleda, da i nema ko drugi.
Lingvisti ćute decenijama o ovoj temi i prave se da se „jezik ne dešava“. Prema nekim pravilima za koje jedan deo javnosti smatra da u srpskom jeziku i dalje važe, „ministarka“ je supruga ministra, a ne žena koja tu funkciju vrši u Vladi. Eto koliko dugo „struka zadužena za održavanje srpskog jezika“, ne radi apsolutno ništa što ima ikakve veze s mozgom. Tviter gori od rasprava o tome kako koga treba oslovljavati, zato što SANU ne preduzima ništa konkretno na temu prilagođavanja srpskog jezika emancipaciji bezmalo četrdeset godina.
Kolektivno smo zaboravili da bi trebalo da se ljutimo na lingviste i ostale institucije zadužene za uspostavljanje pravila srpskog jezika, koja će imati logike i odgovarati vremenu i životu. Raspravljamo se među sobom umesto da vrištimo na odgovorne što NEMAMO VIŠE SMISLEN KNJIŽEVNI SRPSKI JEZIK.
Prepuštanje srpskog jezika svađama na Tviteru dovodi do toga da žene koje umeju da operišu tumor na mozgu ne znaju da li su hirurzi ili hirurškinje, ali znaju da će morati s nekim da se objašnjavaju kako god sebe da oslove. Zaboravili smo i da ne treba da imamo mišljenje o tome da li je neka osoba stručnjak ili stručnjakinja, već da nam nedostaju nedvosmisleno ažurirana pravila srpskog jezika, o kojima ćemo moći da se informišemo, i o kojima će deca moći da uče u školama. Pa ko neće da ih poštuje – ne mora. No za to neko mora da preuzme odgovornost.
Uspostavljanjem rodno ravnopravnog jezika, institucije Srbije bi ozvaničile rodnu ravnopravnost na tom polju. Javnim odbijanjem da to urade, institucije Srbije bi obelodanile svoje mizogene tendencije. Ovim gomilanjem isfoliranih predloga koji se pišu sebe radi, a ne promena radi, i zaobilaženjem bilo kakve realne odgovornosti za stanje u jeziku, intelektualna elita nam poručuje: „Nama je baš ovako lepo. Ko će da se cima oko nekih promena u Srbiji? Šta god da uradimo biće nezadovoljnih. Svađajte se bolje među sobom, dok mi s vremena na vreme nešto preporučimo na temu standardizacije, što neće poštovati niko. Svakako ćemo jednog dana da završimo u Aleji velikana“.
Naravno, ovo se ne oslikava samo na rodnu osetljivost srpskog. Jezik prepušten sebi nas dovodi do toga da imamo akaunte, frilensere, fiksere i sve ostale nazive zanimanja za koje ne postoji srpski naziv. Ne znam koja je poruka književnicima? Da prosto izbegnu pisanje o ovim poslovima ako hoće da budu ozbiljni književnici, jer nemamo reč koja zvuči „književno“?
I onda zašto svi misle da je SANU lenja, zatucana, licemerna i mizogena grupica elitista? Pa gospodo…
Za početak, gde su vam gospođe? U redovima, u srpskom jeziku, u nauci i umetnosti? Kako je moguće da ih toliko dugo ne vidite?
Gde su vam kalendari? Da vidite koji je vek, jer se vremena i zanimanja menjaju. Menjaju se i načini komunikacije, a naš prelep srpski jezik propada pod pritiskom tih promena, zato što nemamo intelektualce koji će odgovorno, brzo i posvećeno da se bave razvojem književnog jezika.
Najzad, gde su vam interesi? Očigledno je da nemate potrebu da na bilo koji način zaustavite kulturno i naučno propadanje celog jednog društva. Preporukice, polovična rešenja i slična elitistička smatranja sa bezbedne razdaljine su čisto licemerje, koje ide u paketu sa stavom „da uradimo nešto, da ne ispadne da nismo radili baš ništa, ali nikako da ne pokrećemo realan kulturološki napredak, daleko bilo“.
Toliko smo obrazovno srozani, da smo počeli da se delimo na ideološke grupice koje imaju sopstvena pravila u govoru i pisanju, kao što imaju sopstvene biologije u koje „veruju“, sopstvene medicine i sopstvene geografije, jer imaju „pravo na mišljenje“.
Za šta ćete da preuzmete odgovornost ako ne za to da Srbija ima pravo na stručnu javnost i ugledne intelektualce koji će glasno koristiti svoj autoritet i predstaviti činjenice iz ključnih oblasti, koje se ne bi dovodile u pitanje? Svađe na Tviteru oko stvari za koje bi trebalo da postoje utvrđena pravila su simptom novog vida obolelosti ovog društva, za koje su odgovorni „intelektualci“, jer sede na ušima u svojim institucijama i glume Zagorku Dolovac, umesto da pokreću i rešavaju pitanja kulturološkog opstanka.
Pomisliće čovek da su na puš-pauzi…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare