Piše Ivan Milićević: Bna Arnabić u vrtlogu spunerizma

U biografiji predsednice Narodne skupštine Ane Brnabić, konačno je, minulog vikenda, zabeležen jedan plemeniti i humani čin, kojim je, nesveseno kao i uvek, doprinela očuvanju mentalne higijene i duševne stabilnosti većine Beograđana. Ma koliko to zvučalo neverovatno, osoba koja je jedan od „najdubljih“ i „najcitiranijih“ neprednjačkih „mislilaca“, koja je pojam polupismenosti uzvisila do „poluusmenosti“, uspela je da svojom najnovijom pomućenom izjavom neutrališe trodnevno zračenje kojem su građani bili izloženi.

Pažnju sa svih skaradnosti, odurnosti i prostakluka, kojima su bile okupirane centralne gradske ulice, skrenuo je njen najnoviji „lapsus lingve“, nadograđen, uobičajenim neznanjem i nekontrolisanom potrebom da govori isključivo o onome o čemu ne zna, ama baš ništa.

„Ko se lača mati“ postala je tako nova krnja umotvorina, koja je umesto porukom, samo u unikatnoj izvedi Brnabićeve uspela da se završi kao mumlajuća pitalica ("Je l' a?"), a što je samo po sebi daleko potresnije od gorepomenutog trokiranog spunerizma. Ipak, pošto u datom trenutku nije bilo mesta za dodatne crnjake, pažnja je usmerena upravo na spunerizam, koji je poslužio kao povod za novi nalet inspiracije za kreativne i duhovite doskočice, a koje su, bar nakratko uspele, da skrenu pažnju sa vašara koji je zaposeo grad.

Jer smeh je vazda bio najbolji lek, a neretko i jedini. Posebno kad dođe do crvene linije, do ivice pucanja i pregorevanja. Do trenutka kad iz haustora i dvorišta centralnih gradskih kvartova, pretvorenih u deponije i javne kolezete, počnu da sevaju gole čučeće stražnjice u "toaletnim" pozama. Svega toga, već u svitanje finalnog dana skupa, u poslednjem trenutku pred kolektivno pucanje, poštedela nas je upravo superheroina "Lača mati". I na tome, hvala joj.

Sa druge strane, da će bar jednom uspeti da savlada neosnovani ego-trip i ostane "kul" sa sobom i onim što je nalupetarala, i usput još i "profitira" (legalno) iz cele situacije, verovatno niko nije ni očekivao. Jer ostati "kul", u njenoj ekipi ima posve drugačije značenje i manifestuje se uglavnom  krajnje bizarno. Dovoljno je setiti se samo njenog šefa, kom je posle propasti ideje o stambenim kreditima za mlade, palo na pamet da bi bilo "kul"  da na studentsko "pumpanje", odgovori svojom krindž verzijom, žanrovski najbližoj bugarskom hip-hopu - "Pumpa plate, pumpa penzije, pumpa puteve i mostove".

Vođena ovim reprezentativnim primerom, Branabićeva je takođe pokušala da demonstrira nepodnošljivu lakoću nošenja sa činjenicom što je po ko zna koji put postala predmet javne sprdnje. Lišena svake kreativnosti, odgovor je upriličila potresnim Tik Tok videom, nevidljivog smisla i nepostojeće poruke, a u kom poteže čašu, kako sama kaže, odvratnog napitka zvanog "mača late" . Korelacija napitka i njenog spunerizma "lača mati", verovatno su i njoj, do danas ostale nepoznate. Izvesno, kao i naravučenije umotvorine za kojom je posegla, to jest šta se desi sa onim koji se  "mača lati".

Ipak, nesporno je da je u poređenju sa svim svojim partijskim saborcima, Brnabićeva, još u najranijim danima, sebi olakašala političko parazitiranje i to na način drastičnog ukidanja i amputiranja svakog osećaja sramote i stida.  Ko bi, u suprotnom, mogao da preživi blam što je od simpatizera svog voljenog šefa,  pred koje je izašala da govori, saznala da se ne nalazi u Surčinu, već avaj, u Jakovu.  Da za isto nikad nije čula, dokazala je pokušajem da ponovi ime naselja koje nije Surčin, a kroz koje se, u toj dirljivoj izvedbi, prokotrljalo nepostojeće tvrdo "r" . Možda to nije bilo dovoljno da bude političkli precrtana, ali svakako jeste da bude lingvistički uokvirena. Jer poput spunerizma, i umetanje glasa u reč u kom mu mesto nije, u ligvistici ima svoj ime - epenteza.

Sve to možda i ne bi bilo sporno ni neobično, da se tvrdo "r" u Jakovu prokotrljalo osobi koja se rodila u Trgovištu ili, pak, Njujorku. Ali kad potekneš s Novog Beograda, udaljenom dve mesne zajednice od istog tog Jakova, onda je posredi greška koja prevazilazi okvire lingvistike.

Eventualno bi mogao da se uveže sa još jednom njenom, nadaleko čuvenom genijalnošću i filozofskim aksiomom – ima veze sa mnom, ali nema veze sa mnom. Uz osvrt na „Moram da razumem, kako da… razumem“ i „ Dok sam ja bila u NALED-u, nikad nisam bila u NALED-u i vi to dobro znate“, te "kolaboriranju energetskog sistema", nesporno se da zaključiti da se u predsednici Narodni skupštine zapravo krije ogroman  naučno-primenjeni potencijal.

A pošto je upitanju osoba koja se skoro 10 godina nalazi na najvišim državnim funkcijama, za koju lično nikad niko nije glasao niti je birao, a koju istovremeno ni njena partijska bratija ne smatra dovoljno reprezentativnom i dostojnom da se nađe, imenom i prezimenom na nekoj listi, ili bar - bilbordu,  možda je vreme da Brnabićeva svoj dokazani talenat i autorska prava dodeli nekom udžbeniku iz primenjene lingvistike.

Ne bi postojalo poglavlje u istom, za koje Brnabićeva ne bi bila reprezentativna i koji ne bi bilo oživljeno nekom od njenih izjava, te usput obogaćeno audio i video materijalom. Od fonetike i fonologije, do semantike i pragmatike. Takođe, zvuk po kom je nadaleko prepoznatljiva, a koji ispušta svaki put kad trokirajući zapne, konačno bi dospeo u okvir prihvaljivosti - zvučne prezentacije izgovora tvrdih i mekih poluglasnika, do danas preživelih i prisutnih u ruskom jeziku.

Istina, izuzev u onom ruskom, kojim je pisan izveštaj FSB o upotrebi zvučnog topa na protestu u Beogradu, a koji je predsednik ponosno predstavljao i okačio na sajt BIA. U tom ruskom, glas "L" sa poluglasnikom (ь), piše se kao "Lj"- po Vuku.

Ha!