Kao i ostalim našim građanima, pojam filmskog festivala mi je Fest. Dešavalo se, doduše, da boravim u nekom gradu u vreme kakve filmske smotre, ali samo kao nemi svedok događaja. Tako sam se 1958. sticajem okolnosti našao u grupi geografa na stručnoj turneji po južnoj Evropi (tada se još teško dobijala pojedinačna viza), pa mi se, među masom drugih znatiželjnika, sa crvenog tepiha u Monte Karlu nasmešio Gregori Pek.
Sa svečano ukrašene piste ispred čuvenog bioskopa Kodak u Los Anđelesu između mnogih glava naslutio sam i kako mi maše dobitnica neke filmske nagrade. Za razliku od tih i sličnih incidentnih situacija, na festival u Karlovim Varima poslao me je početkom jula Filmski centar Srbije zbog filma reditelja Mladena Kovačevića „Još jedno proleće“ o epidemiji variole pre 50 godina.
Festival kao festival, svuda sjaj i blesak, ali za razliku od američkih sličnih manifestacija, bez lažnog glamura, egzaltacija, izveštačenosti i kreveljenja. Sve po meri čoveka. Za ljude koji dugo pamte najveći utisak ostavljaju sami Česi, odnosno promena koju su, poput ostalih istočnih Evropljana, ali u još većoj meri, doživeli tokom prethodnih decenija. Za razliku od svojih turobno raspoloženih i u sebe povučenih dedova i očeva, to su opušteni, smireno vedri ljudi sa utemeljenošću koju pruža stabilan i lagodan život.
Pre samo (!?) 40-70 godina Jugoslavija je za njih predstavljala pojam prosperiteta. Mada su nam, za razliku od Zapada, gradovi bili načičkani radnjicama za punjenje hemijskih olovaka i popravku najlonskih čarapa, u zemljama iza „gvozdene zavese“ moglo je samo da se mašta o takvim dragocenostima. U Sovjetskom Savezu je vrhunski modni detalj, za koji je davano čitavo bogatstvo, bio „plašt“, tj. šuškavac (za mlade: plavkasti plastični ogrtač) jeftino nabavljan na tršćanskom buvljaku. U Bugarskoj je za srpsko izdanje dvotomnog Pasternakovog romana „Doktor Živago“ porodica mogla da letuje na Crnom moru. S nelagodom sam gledao kako u čuvenom peštanskom restoranu „Maćaš pince“ po neki naš skorojević celu noć bučno čašćava društvo sa 10 – 20 dolara promenjenih za forinte na crnoj berzi.
Sećam se koliko sam napora ulagao da u lepom, ali posivelom Pragu kupim bližnjima bilo kakav poklon osim demodiranih kravata. U Rumuniji je bilo još gore, jer je u ponudi bilo malo čega osim kačkavalja.
Vremenom su u tim zemljama građani postajali sve bodriji, živahniji i zadovoljniji. Kod nas je, nažalost, tekao suprotan proces – na lica ljudi navlačila se koprena namrgođenosti i jedva uzdržanog besa. Mnogi među nama su svesni regresivnog vrtloga u koji smo upali kao društvo i nesposobnosti da se odupremo daljem usisavanju u slivnik. Zato se sa putovanja u inostranstvo vraćamo setni i apatični.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare