Piše Zoran Radovanović: Dug hod po mukama

Najveću posledicu željno očekivane sednice Kriznog štaba predstavlja kasno otrežnjenje velikog dela javnosti, izazvano pokazanom jalovošću ove formalne Vrhovne komande protivepidemijske borbe u Srbiji. Odluka o odsustvu bilo kakve odluke samo je izraz kontinuiteta politike nečinjenja. Ona nas je dovela do ponižavajućeg prvog mesta po brzini rasta obolevanja od kovida 19 ove jeseni u Evropi, ali – što je još gore – svrstala nas je u sam vrh najpogođenijih zemalja po višku umiranja tokom prethodnih 20 meseci u svetu. Za tako neslavno visok plasman u konkurenciji 210 zemalja i teritorija moralo je mnogo i uporno da se greši.

Bilo je potrebno i akciono jedinstvo lekarskog i nelekarskog krila Kriznog štaba. Naime, podela na stručni i politički deo nije umesna, jer su se i jedni i drugi do sada ponosili što odluke donose konsenzusom, pa su se čak zajedno pojavljivali na predizbornim plakatima jedne političke opcije.

Prvi tragovi neslaganja pojavili su se tek nedavno, a vremenski su usledili posle mog pisma predsedniku Republike 11. septembra, kada sam istakao da „nad odgovornima lebdi optužba za krivično delo ponavljanog nepostupanja po zdravstvenim propisima u toku epidemije“ (čl. 248 Krivičnog zakonika), kao i posle apela vlastima i javnosti udruženja lekara „Ujedinjeni protiv kovida“ sa sličnim upozorenjem.

Činjenica je da se lekari iz Kriznog štaba tokom leta nisu potresali zbog sasvim izvesne pojave petog talasa po povratku građana sa letovanja i početka školske godine. Izjavljivali su da će preduzeti mere tek kada registrovani dnevni broj novozaraženih dostigne 500 (!?), ali se nisu uzbuđivali ni kada je taj broj udesetostručen. Sa smirenošću budističkih sveštenika lakonski su konstatovali da su oni predložili mere, a da je problem u narodu. Nije ih interesovalo što su te mere bile neodgovarajuće i što se skoro uopšte ne sprovode, a nisu ih prilagođavali ni promenama situacije. Tek sada spominju ograničenja o čiju potrebu su se oglušivali kada ih je predlagalo udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida.

Istorija nečinjenja, izvlačenja i odugovlačenja članova Kriznog štaba mnogo je duža. Ona počinje od ranog maja prošle godine, kada su lekari iz ovog organa ubeđivali narod kako je opasnost od zaražavanja prošla, mimo svake logike, a sa ciljem da se nesmetano pripreme i održe izbori. Bilo im je jasno da takvim ponašanjem indukuju drugi, letnji talas, ali je za njih prioritetan bio politički zadatak.

I u kasnijem periodu, sve do sada, sprovodili su neprimeren i kržljav model suzbijanja epidemije, zasnovan na osluškivanju želja naroda („Hoćete skijanje? – „Pa, izvol’te!“, „Nećete vakcine?“ – „Ne mari!“, „Protivite se kažnjavanju zbog nepoštovanju mera?“ – „Povlačimo inspekciju!“ itd.), a ne na principima protivepidemijske borbe. Plodove takvog voluntarističkog i demagoškog pristupa sada žanjemo zajedno.