Prošle nedelje se na ovom mestu, u izvanrednom tekstu  Slaviša Tasić upitao da li u aktuelnoj krizi (a i inače) treba upotrebiti devizne rezerve. Kratak odgovor je, parafraziraću, da bi to iz ekonomskog ugla možda i bilo opravdano, ali da iz praktičnih (političkih) razloga taj ćup ne treba dirati.

Pročitajte uostalom, ako već niste, taj tekst. Koristan je i zbog toga što pokazuje da se o svakom pitanju može i treba diskutovati, iz teorijskog i operativnog ugla, ma kako se činilo da postoje tabu teme ili pitanja na koja je odgovor unapred poznat.

Slaviša, dakle, razmatra da li bi bilo dobro koristiti specifični izvor novca koji imamo (tj. ima ga NBS), a ja ću otići i korak dalje i pitati da li bi bilo dobro koristiti novac koji trenutno nemamo ali ga centralna banka može stvoriti – kreiranjem dodatne novčane mase ili, popularno, štampanjem dinara.

Slično kao sa deviznim rezervama, pitanje je na mestu. Ne bi bilo loše da se nekako popune rupe koje imamo, od kućnih budžeta, do potreba preduzeća i države. I, ponovo slično kao sa deviznim rezervama, dok se, na primer, prilično slobodno govori o tome da je neophodno da se svi zadužujemo, na pomen štampanja novca ekonomisti nervozno vrte glavom i u korenu seku tu ideju.

Ljudi najčešće misle da centralna banka u potpunosti kontroliše novčanu masu, da NBS štampa tačno toliko dinara koliko odgovara potrebama privrede i građana, s jedne strane, i stabilnosti cena, s druge strane. To, međutim, nije u potpunosti tačno. Deo novčane mase kreiraju poslovne banke, odobravajući više kredita od sume koju su prikupile od inicijalnog položenih depozita. To je moguće zbog toga što se od depozita plasira kredit, iz kredita se dešava neka kupoprodaja, pa prodavac dobija sredstva koja drži kod svoje banke – a to je novi depozit koji potom služi za novi kredit… Dakle, od onog početnog depozita dolazi se do više kredita. To je uobičajeno, normalno i korisno: banke omogućavaju da neko položi depozit, neko drugi uzme kredit i time podmazuju ekonomski sistem i učestvuju, u krajnoj liniji, u privrednom rastu i boljem životnom standardu. Posledica na makro nivou, i ništa više od toga, jeste da je uvećana novčana masa u opticaju. Banke samo rade svoje posao i nemaju skrivenu nameru da kreiraju novac, da zaobiđu centralnu banku ili da prevare sistem.

Drugi mehanizam koji pokazuje da centralna banka ne kontroliše u potpunosti novčanu masu jeste državno (budžetsko) zaduživanje. Kada vlada ima budžetski deficit, ona se zadužuje u inostranoj valuti i zatim predaje devize centralnoj banci koja joj ustupa dinare. Vlada ima sredstva da plaća penzije, plate u javnom sektoru i druge budžetske izdatke, a NBS joj to omogućava dinarima koje emituje u zamenu za devize koje onda čuva u deviznim rezervama. Dakle, budžetski deficit, o kome odlučuju vlada i skupština a ne NBS, povećava količinu dinara koja se nalazi u opticaju.

Nakon što shvate da centralna banka ne kontroliše koliko će se dinara naći u prometu, šira javnost i neki ekonomisti predlažu da se, kad je već tako, omogući se novčana masa poveća nezavisno od bilo kog pomenutog (ili još nekog nepomenutog ) mehanizma. Kad već drugi kojima to nije u opisu posla praktično mogu da stvore novac, zašto da to ne čini i centralna banka? Pa se predlaže da centralna banka daje pare vladi za budžet, preduzećima za njihove potrebe ili građanima (tzv. novac iz helikoptera). Još kad se vidi da to rade neke druge centralne banke, iz razvijenih zemalja, zašto ne bismo i mi?

Važno je da se vidi da opisani procesi imaju limitiran efekat na kreiranje novca. Banke ne mogu neograničeno da odobravaju kredite. Deo depozita moraju da čuvaju, zbog svoje likvidnosti i regulative NBS (postoji obavezna rezerva, tj. propis da se samo deo depozita plasira u kredite). Novčana masa se uvećava samo kada ima novih depozita, a pošto se taj obim sporo menja, ne dolazi i do velikih promena u novčanoj masi. Slično, država mora da vodi računa o budžetskom deficitu – on ne može svake godine biti veliki jer rastu obaveze koje će se iz budžeta plaćati u budućnosti, raste i rizik nesolventnosti države i, konačno, ugrožava se makroekonomska stabilnost. Dodatno, kada dinarska novčana masa raste zbog zaduživanja u inostranstvu, onda ima i deviza za sve one koji bi želeli da višak dinara zamene za strani novac; neće doži do potresa na deviznom tržištu.

Pod pretpostavkom da se zakon promeni, NBS bi mogla da emituje određenu količinu dinara bez pokrića (za državu, preduzeća i građane) a da se to u kratkom roku ne odrazi na inflaciju. Međutim, sama naznaka nekonvencionalne emisije novca bila bi u domaćoj i međunarodnoj javnosti protumačena loše. (Ne)poverenje u valutu, veličina i karakteristike Srbije (mala i otvorena privreda) govore u prilog toga da bi stimulativni efekti bili kratkotrajni i neveliki, a da bi se trajno narušilo poverenje ekonomsku politiku. Odmah bi se osetio pritisak na devizni kurs, NBS bi se suočila s padom deviznih rezervi i brzo bi usledili deprecijacija i inflacija.

Da li bi se štampanjem para zaista rešili problemi budžeta države, privrede i građana? Ne bi, to bi bila jednokratna injekcija koja bi poteškoće odložila ili zabašurila. Političarima može biti primamljivo da se, umesto da vode računa o stabilnosti budžeta ili o fundamentima privrednog rasta i životnog standarda, oslone na centralnu banku. A kada se jednom krene ovim putem, onda se ta praksa ponavlja. Time dolazimo i do najvažnijeg razloga zašto ekonomisti ne preporučuju štampanje pare. To značilo otvaranje Pandorine kutije – ko se jednom lati štamparije kao izvora para, mnogo lakše to ponavlja u budućnosti. Rizik da se to desi veći je u državama sa slabijim institucijama.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram