0
Od sledeće godine "korisnici javnih sredstava” moći će ponovo sami da zapošljavaju. Promena se tiče zaposlenih koji rade u javnom sektoru - ukupno ih ima oko 650.000 (tri četvrtine ovog broja prima platu iz budžeta republike ili lokalne samouprave, a jedna četvrtina od preduzeća u državnom vlasništvu). Moguće je da je sedmogodišnja zabrana zapošljavanja u javnom sektoru u široj javnosti bila popularna mera. Obično se smatra da previše ljudi radi za državu i da je, ako već nema otpuštanja, racionalno da se bar ograniči (novo) zapošljavanje. A onda će se, zahvaljujući odlasku u penziju ili napuštanju državne službe, broj zaposlenih spontano smanjiti do prihvatljivog nivoa. Stvari, međutim, izgledaju drugačije.
Mera je trebalo da bude privremena (da važi u 2014. i 2015. godini) i to je u jeku fiskalne konsolidacije imalo smisla. Još pet godina nakon toga proteklo je u nekoj vrsti v.d. stanja: umesto da se naprave analize po sektorima, sistematizacije po institucijama i, na osnovu toga, otpuste viškovi a popune potrebna radna mesta, zabranom zapošljavanja održavana je zatečena struktura i broj zaposlenih je opadao. Ukupan broj zaposlenih (za stalno i na određeno) u javnom sektoru smanjen je za čak 85.000!
Verovali ili ne, došli smo do toga da u Srbiji budžet plaća relativno malo zaposlenih. Kao mera za poređenje uzima se broj zaposlenih u budžetskom sektoru na 100 stanovnika (zaposleni u državnim preduzećima ne uzimaju se u obzir). Kod nas manje od sedam zaposlenih na 100 stanovnika radi za državu, a u okruženju je to najčešće preko osam. Zabrana je ostavila posledice u mnogim važnim delovima budžetskog sektora. Godinama su o(p)stajali i produbljivali se manjkovi u zdravstvu, inspekcijama, službama koje su zadužene za fondove EU, stručnim timovima po ministarstvima koji kreiraju i pišu državne strategije, zakone i druge važne propise, pregovaraju o krupnim infrastrukturnim projektima i slično. U penziju, privatni sektor ili inostranstvo odlazili su i kvalifikovani i potrebni radnici, a njihovo odsustvo nije moglo biti nadoknađeno. Posledica je da se narušavao kapacitet državne uprave i stubova na kojima država počiva.
Iako je ukupni broj zaposlenih smanjen u prethodnih sedam godina, kontrola zapošljavanja nije bila potpuno efikasna, a može se reći da je u dobroj meri bila i kontraproduktivna. Naime, i u prethodnih sedam godina državne institucije mogle su zapošljavati, ukoliko su imale posebnu dozvolu posebne vladine komisije. Drugim rečima, nije u potpunosti zaustavljen priliv novih zaposlenih, samo je bio nadgledan s vrha. Pored toga, i još važnije, bilo je evidentno da se, uporedo s padom broja stalno zaposlenih, regulacija zaobilazi na taj način što se ljudi angažuju na određeno vreme i preko privremeno-povremenih poslova. To je imalo višestruko negativne efekte. Oni koji zaslužuju stalno zaposlenje bili su demotivisani nesigurnijim ugovorom, a oni koji ne zaslužuju zaposlenje bili su zadovoljni da pronađu bilo kakav angažman u javnom sektoru. Idealno, dakle, za negativnu selekciju.
Tačno je da i dalje postoje viškovi zaposlenih u različitim sektorima države, od pojedinih budžetskih organa do lokalnih i republičkih državnih preduzeća. Time se zabrana zapošljavanja, međutim, nije bavila. Čak je odlagala rešavanje tih problema. Sve dok je ukupan broj zaposlenih na zadovoljavajućem (opadajućem) nivou, nije bilo pritiska da se rešavaju strukturne neravnoteže, tj. da se otklone viškovi u jednim i popune manjkovi u drugim delovima javnog sektora.
Konačno, recimo i to da će kontrola zapošljavanja i dalje postojati. Naime, državne institucije će od sledeće godine moći samostalno da popune do 70% oslobođenih mesta usled odlaska zaposlenih (u penziju ili iz drugih razloga). Ukoliko ovome dodamo mogućnost da se od vlade dobije dozvola za dodatno zapošljavanje, možemo pretpostaviti da će ubuduće državni organi u najboljem slučaju moći da održe broj zaposlenih (da popune 100% ispražnjenih mesta), a ne i da reše eventualne manjkove. Ipak, i to je bolje od sedmogodišnje zabrane zapošljavanja i centralizovanog sistema upravljanja. Naglo podizanje brane, bez mehanizama za kontrolu i bez dobrih sistematizacija radnih mesta, verovatno bi izrodilo neodgovorno i prekomerno zapošljavanje – i zato treba razumeti zašto je zadržan limit. Ipak, sve ovo će imati smisla samo ako se brzo utvrde potreban broj i struktura zaposlenih po državnim institucijama i preduzećima i krene u ciljano otpuštanje i zapošljavanje. A podrška ovim promenama treba da dođe od novih platnih razreda – objektivnije zarade u javnom sektoru doprinele bi postavljanju stvari na pravo mesto.
