Piše Ranko Pivljanin: Zarobljeni u ekranima

Igrali smo se rijalitija i on nam je postao stvarnost. Život nam se izvrnuo naopačke i sunovratio u televizijske i ekrane mobilnih sprava, gledamo ga u šarenim slikama tih pravougaonika još dovoljno nesvesni šta nam se to desilo.Postali smo uduplana verzija onih opskurnih programa s tom razlikom što je tamo neki polusvet, željan brze slave i lakog keša, izabrao dobrovoljno zatočeništvo i izložio svoje živote širokom auditorijumu a mi smo zatvoreni u svoja četiri zida pod pretnjom opasnog virusa i aktom državne prinude. I opsesivno buljimo, što u televizore, što u mobilne telefone i računare u potrazi za životom koji nam se nekako izmakao i više nismo sigurni gde se tačno nalazi: u kućnom pritvoru, napolju ili u kakofoniji vesti, slika, postova, kajrona, saopštenja, ispovesti, apela...Sve se pomešalo i pobrkalo, pomerili su se orjentiri i ljudi panično traže oslonac i za šta bi se uhvatili ne bi li ostali u pameti. Ne zna se da li su prazniji pogledi sa terasa i prozora ili ulice u koje su uprti i da li je veći strah koji raste iznutra ili onaj koji dolazi spolja? Aplauzi u osam nisu samo solidarnost sa medicinarima, oni su znak da smo živi koji šaljemo sebi i drugima, masovka ohrabrenja, zamena za socijalni život i jedna od stvari koju smemo da uradimo sa rukama koje su nam postale smetnja i pretnja. Oni su i retka pauza kad odvajamo oči i prste od ekrana ali brzo im se vraćamo i uranjamo u tu virtuelnost, u magnovenju šaltamo daljinske upravljače i skrolujemo po ekranima, trzamo se na svaki pisak telefona, kuckamo poruke i prenosimo jedni drugima šta smo videli i pročitali.Kad je neki dan jedan, da citiramo predsednika,  „stručnjak“ predložio suspendovanje društvenih mreža više smo se uzbudili i protestovali nego kad su nam uvodili policijski sat i zabranu kretanja. Mogu da nam ukinu i autobuse i avione, zabrane vožnju, zatvore aerodrome ali bi udar na taj paralelni svet u koji smo se preselili izazvao revoluciju. Može se i bez asepsola ali bez vajrelesa života nema.Onaj ko je očekivao da će iznenadna nevolja zbližavati ukućane, da ćemo se iznova prepoznavati i zavoleti, prevario se. Umesto jedni druge, prigrlili smo daljinske i telefone i buljimo u njih u neprirodnom strahu da će nam nešto važno promaći, da nećemo biti u toku i da nećemo pravovremeno odgovoriti.Putem telefona se informišemo, preko kompjutera radimo i kupujemo, a preko televizije se zabavljamo u pauzama između objavljivanja katastrofičnih vesti. U stvari, drugačijih i nema.Knjige i čitanje, na koje su se mnogi pozivali, nemaju nikakvu šansu pred ovim spravama koje su nam skratile pažnju i produžile zavisnost. Taj simulakrum stvarnosti koji smo proizveli i na koji smo pristali možda i jeste spasonosan u ovom trenutku ali problem je što on neće biti nikakvo prelazno doba na koje ćemo zaboraviti kad se život vrati u korito. On nas je bespovratno uzeo pod svoje i uzalud je nadati se kako ćemo kad se ovo završi, pogasiti televizore i zaboraviti na telefone. Koronu možda i iskorenimo, ovoj zarazi nećemo moći ništa.