Piše Miljana Nešković: Femiću, koji ti je to fazon sa to poštenje?

Poruka slobodnih novinara, na čelu sa Ratkom Femićem, zamenikom glavnog urednika portala Nova.rs, ostaje rečita u svojoj jednostavnosti: „Možete kupiti medij, ali ne možete kupiti novinare“.

Šojićima naše stvarnosti, kao ni originalnom, znatno moralnijem Šojiću nije baš najjasnije „koji je to fazon sa to poštenje“. Tesna je koža, ma kako premazana bila, kad dođe vreme za naplatu. Valja, zato, ispisati nekoliko slikovitih paralela, možda i nacrtati.

Kako to da nisu kupili novinare time što su kupili firmu? Medij je, formalno-pravno gledano, obična firma. Tržišna roba, dioničarsko društvo, d.o.o. sa pečatom i računom u banci. Svaka se firma na ovom svetu može prodati i kupiti.

Ipak, postoje firme i postoje delatnosti od javnog značaja. Uzmite, na primer, privatnu bolnicu. Ako imate dovoljno para, vi sutra možete postati vlasnik klinike. Čestitam. Šta ste time kupili? Kupili ste zgradu, opremu, ugovorne obaveze i pravo na profit od pregleda, operacija i analiza. Niste kupili lekare.

Ne možete otići do načelnika i reći mu: „Ovaj pacijent u sobi 104... Daj mu malo poremeti terapiju, da ne može da radi, da ja dobijem njegov posao“. To ponašanje je za zatvor. Nijednog lekara ne obavezuje onaj ko mu isplaćuje platu koliko ga obavezuju Hipokratova zakletva, etika i zakoni. Za neke ljude će to biti šokantno saznanje, ali pare nisu sve.

Novinari koji prodaju svoj glas za propagandu isto nam rade o glavi, samo na način na koji smo u jednom trenutku oguglali. Kad novinar svesno izvesti da nastrešnica nije rekonstruisana, iako jeste, nemamo tu „drugačiji urednički stav“. Lažno izveštavanje je nezakonito delo kojim se potencijalno ugrožavaju ljudski životi. Konačno se budimo iz te anestezije kao društvo, ali nam izgleda treba još malo vremena.

Kupac medija, dakle, kupuje poslovni prostor, servere, ugovore sa kablovskim operaterima, pravo na zaradu od reklamnih sekundi usled gledanosti i čitanosti, koje postoje zahvaljujući reputaciji, poverenju i nadljudskoj posvećenosti novinara.

Kupovinom postaje vlasnik, a ne bog. Ne može da poseduje novinare, niti je imun na zakone. Ne može redakcijama da nameće uredništvo, koje će činjenice tretirati kao savitljivi plastelin za potrebe vlasnikovih političkih i poslovnih dilova. Ne može da gasi medije od javnog značaja koji zdravo posluju, zato što ugrožavaju neke mutne dogovore. To što redakcija od nekoga finansijski zavisi, ne znači da novinarsko izveštavanje ne može biti slobodno. Ono po zakonu mora biti slobodno. Novinari odgovaraju pre svega javnosti. Sve ostalo je spin, koji postoji da se ljudima ogadi novinarstvo.

Mnogima ovo zvuči kao bajka za malu decu, zato što smo, nažalost, usled života u mraku prihvatili da možda nije normalno, ali je uobičajeno da se ljudi pred novcem savijaju do tačke pucanja kičme.

Između ostalog, i zbog toga postoje pravi novinari. Ovih dana, dok mnogi unezvereno traže pred kim sad treba poviti kičmu, novinari su tu i da nas podsete da je udvorištvo stvar moralne bede i nekulture. Tako ne mora i ne treba da se živi, čak i kad pritisci postanu nepodnošljivi.

Da bismo bili normalno društvo, valjalo bi da počnemo da razmišljamo kao normalni ljudi. “Veži konja gde gazda kaže”, nije normalna životna filozofija.

Ako već niste, probajte. Integritet je moćna stvar. Jednom kad ga iskusite, nećete ga prodati ni za šta na svetu.