Piše Ranko Pivljanin: Srbija na popravnom iz istorije, ako sad padnemo, više ustati nećemo

Don je u očima te gomile podanika, lojalista, poslušnika - jednih unesrećenih i pauperizovanih a drugih potkupljenih i iz suterena podignutih u potkrovlje faraonove piramide izgledao svemoguć, nerazrušiv i večan i ti i takvi niti su imali motiva ni volje ni snage da mu se suprotstave. Nasuprot, gledali su golog cara i trčali, sve jedni preko drugih, da mu navuku odeždu sa insignijama, limitirani strahom i motivisani interesima. Bednim po kvalitetu, ali različitim po naplati. Onaj široki i masovniji krug, beslovesni statisti iz njegovih autobusa i torova igrao je za sitniš. Onaj drugi, mnogo uži i daleko privilegovaniji u Donu i njegovom zadržavanju trona videli su jedini način da zadrže bogatstvo, privilegije, ničim zasluženi uticaj a na kraju i slobodu. Igrali su zajedno u Donovom kolu pod njegovim šatrama boreći se da ostane status kvo i svi oni u njemu. Prvi u iluziji čemerne sigurnosti – ćuti, može gore, drugi u gorljivoj stasti da nastave da troše nezarađeno, voze skupa kola, zidaju po dedinjima i kopaonicima, piju najskuplja vina, konzumiraju najkvalitetniji kokain i orgijaju sa elitnim prostitutkama. I možda bi se taj limb, u kojem su vegetirali i jedni i drugi, i produžio da se nije pojavila, ovaj put, stvarna Sila namerna da tu stvar reši jednom za svagda. Protiv glupih i zavedenih i onih bogatih, beskrupuloznih i na zlo hitrih zaigrali su – Pamet i Kohones, otelotvoreni u mladosti ove zemlje koju su i jedni i drugi bili otpisali, prezreli i zaboravili. Dakle, studenti, srednjoškolci i probuđeni deo građanstva kojem je bilo svega dosta imali su na svojoj strani mozak i hrabrost - moćn oružje koje je Vučićevim lojalistima - kako onim iz najnižeg tako i onim iz najvišeg ešalona - bilo nedostupno. Studenti su protiv sebe imali besprizorne kukavice koje, ako bi pokatkad i pokazali zube, to nisu radili iz hrabrosti već iz straha.

Kao što smo videli, dvogodišnja bitka završena je apsolutnim porazom Dona i njegove kohorte koja se, iz sata u sat, para kao otruli i pohabani džemper, udara bezglavo poput muve u tegli i pokušava da sačuva bar nešto od opljačkanog i otetog ne bi li time pokušali da otkupe slobodu.

Pljačkaški i ostapbenderovski sistem se razobličio u svoj svojoj nagosti, sve maske i zastori su pali, više niko ništa i ne krije, samo rade digitroni i vrte se telefoni advokatskih kancelarija. Ne sumnjam i da se razrađuje strategija pristupa novim vlastima i nuđenje nepristojnih ponuda na „memorandumima“ pečatiranim ciframa sa velikim brojem nula. Veliki je ulog u pitanju, pa je velika i spremnost da se plati i najveća moguća cena. Nadam se, a i duboko verujem, da te ponude završavaju u košu ili se ostavljaju kao dokazni materijal za još poneku krivičnu prijavu.

S druge strane, pogubljeni Don okuplja preostalu vojsku po nekakvim opskurnim ćumezima čije zidove oblepljuju motivacionim parolama, bednim i neuverljivim i njima samima, akamoli onima koji sa pobedničke strane gledaju taj poslednji bal vampira u očajničkom pokušaju da svoje zlehude i odavno okrvavljene očnjake još jednom zabiju u nečiji vrat i nastave da sisaju tuđu krv. Žao mi je, ali, kako stvari stoje, moraće na autotransfuziju.

Svedočimo političkom kraju čoveka koji je predugo poistovećivao sebe sa državom da bi mogao da se lako osvesti i shvati da država postoji i bez njega. Prozor kroz koji, sa užasom gleda u ponor, još uvek mu je zamagljen njegovom rođenom propagandom i deceniju i po pothranjivanom iluzijom o sopstvenoj svemoći i nedodirljivosti, tako da do njegovog mozga još uvek ne dopire istina na koju je kroz šaljive parole dve godine podsećan i upozoravan. Poražen si! Nebitan si! Nenadležan si! Nemoćan si! Više ne postojiš!

To saznanje i svest o njemu još uvek putuje sporo i prelazi dug put do njegove glave u kojoj već odavno vladaju pometnja, bes, strah i očaj. Gospodar je ostao sam na pozornici, ali nesvestan da je predstava završena i čudi se što nema stojećih aplauza i cveća. Iluziju moći mu održavaju još samo članovi njegovog ansambla koji mu još uvek tapšu, ali i oni sve tiše i neuverljivije. Još uvek svetli poneki reflektor, gori crveno svetlo poneke kamere, još se ponegde emituju njegovi monolozi, poslušnici još klimaju glavom, ali publike više nema. Ni oni koji su ostali uz njega ne veruju u hepiend, već, očiju punih straha čekaju, da se upale svetla i da nestane i poslednji pramen mraka u kojem su se godinama skrivali. Centralni motor je trokirao, a ostali delovi mašinerije polako shvataju da sopstveni pogon nemaju. I tu je kraj. Ova predstava se završava bez njihovog pristanka.

S druge strane, Vučićev pad neće automatski značiti da je Srbija, preko noći, postala normalna država već je samo otvorio realnu mogućnost da to, uprkos svemu a naročito nama ovakvima, to postane. Benefit sloma autokratskog sistema ne izvlači se iz činjenice da je vođa izgubio izbore, nego iz mogućnosti da društvo, jednom za svagda ako je moguće ( a bojim se da će to ovde ići teško) prestane da proizvodi i prihvata vođe i očeve nacije. Naša zemlja i njeno društvo sada je na popravnom ispitu iz istorije i sa jedinstvenom prilikom da napravi diskontinuitet sa nakaznim sistemom koji joj se od početaka državnosti obijao o glavu.

Sistem koji je, odvajkada, funkcionisao isključivo po vertikali i mislio jednom glavom, poražen je od organizacije koja je ustrojena horizontalno i u kojoj je odluke donosilo više njih a ne jedan čovek, što je presedan i u okvirima svetske političke istorije. Ukoliko ta „horizontalna pamet“ ne napravi fatalnu grešku i pomisli da je odlaskom jednog čoveka i rušenjem njegovog nakaznog sistema završila posao, pred Srbijom je izgledna i svetla perspektiva.

Moramo biti svesni da danas Vučić, a juče Milošević, pa i oni takozvani „demokratski rogovi u vreći“ koji su nam, takođe, protraćili više od decenije, nisu izmislili sve teške bolesti našeg društva. Oni su ih samo dobro prepoznali, politički zloupotrebili i od njih napravili sistem koji je samo išao iz ruke u ruku. Zato je naivno očekivati da će se preko noći rasformirati princip partijske države i zarobljenih institucija, da će jednim potezom ruke biti obrisana korupcija, mediji postati slobodni i, što je najvažnije, nestati infantilno očekivanje prostog puka da mu vlast, predsednik, premijer, kralj ili car, obezbeđuje platu i sigurnost. Put osvešćivanja srpskog građanina da će svoj život morati da uzme u svoje ruke biće dugačak i trnovit. Istovremeno, pobednici će morati da se čuvaju zamke u koju su svi pre njih upadali: država je plen pobednika, institucije nagrade za političku pobedu a pravda osveta sa promenjenim predznakom. Ako bude lustracije, a moralo bi, ona mora biti zakonita. Ako bude traženja odgovornosti, mora biti zasnovano na čvrstim dokazima. Ako bude tektonskih promena, moraju zahvatiti ceo sistem, a ne podrazumevati samo raspored novih ljudi po starim foteljama.

Jer, Srbija je već imala iskustva sa „velikim odlascima“, posle kojih se suočavala sa još većim razočarenjima. Ono sa početka ovog veka je najsvežije i još vidamo rane. Menjali smo vođe, a zadržavali njihove navike i sistem upravljanja. Smenjivali smo garniture, a ostavljali netaknutim mehanizme po kojima su iste funkcionisale. Rušili smo političke piramide, a onda na njihovom mestu zidali nove.

I zato najvažnije pitanje posle Vučiće ne sme biti ko će zasesti na Andrićev venac i u Nemanjinu, ko će biti novi junak i gospodar televizijskih dnevnika i ko će iz njih svakodnevno objašnjavati naciji šta treba da misli i kako da radi. Poenta je da građani konačno počnu da žive bez potrebe da uopšte i znaju ko je na vlasti kako bi znali kome smeju a kome ne smeju da se zamere.

Nije pobeda srušiti ovog nesrećnika koji je poverovao da je on država, već izgraditi državu u kojoj, ne da više nikome to neće pasti na pamet, već sistem koji će tu bolesnu nameru u startu sprečiti. Kada se u to uverimo, onda možemo reći da je Vučićev režim konačno mrtav.