Piše Ranko Pivljanin: Visoki dom niskih strasti

U pretresanju živopisnih likova koji su prekjuče ušetali pod krov dembelane koju, iz nekih razloga, još uvek zovemo Narodnom skupštinom, pronela se vest da je tamo svoje mesto našla i neka porno glumica zavidnog profesionalnog učinka. Ispostavilo se da je informacija lažna (na žalost), što ne znači da će u skupštini faliti pornografije.

Takozvani Visoki dom je odavno postao mesto niskih strasti i prava je šteta što u njemu nije završila i jedna profesionalka. Međutim, žena, očigledno, drži do sebe. Doduše za kompletnu radnju će malo faliti ona druga strana ali pornografija podrazumeva i samodovoljnost tako da će se skupštinska većina već snaći, ne brinemo se.

A u toj većini je, kažu, 150 potpuno novih lica – među njima su se, između ostalih, našli i autori opskurnih televizijskih dupljak- emisija, folk pevačice, osrednji golmani a vrhunski botovi, tate uspelih zetova i ćerke još uspešnijih mama… takoreći, formiran je jedan idealan OUR naprednjačkog stranačkog klijentelizma. (Samo)eliminacijom opozicije Skupština je konačno pretvorena u klasičnu firmu za upošljavanje podanika, poslušnika, partijskih ali i nepartijskih kadrova „koji su dali podršku“ i „ispoljili vernost“ pa im se valja revanširati, a gde ćeš boljeg uhleblja od skupštinskih klupa, odbora, komisija, parlamentarnih delegacija… Lezi lebu da te jedem.

U suštini, prebiranje po imenima i biografijama vrlih narodnih poslanika i seirenje nad njihovim kapacitetetima i voljom da istinski predstavljaju narod jalov je i besmislen posao, jer je potpuno svejedno ko će tamo sedeti kad je njihova prava svrha obesmišljena. To su roboti, samo pod imenom i prezimenom, kojima će posao biti da aplaudiraju na uspehe onoga koji im je ta mesta obezbedio, vlade koju će on formirati i da pritiskaju odgovarajuće dugme kad zvonce zazvoni ne bi li se izglasao kakav zakon. Iz skupštinske sale je proterano ono što čini njenu suštinu – rasprava i polemika, ona će govoriti jednim glasom i žali bože televizijskog vremena koje će se traćiti na prenose monotonog pevanja na iste note.

Da se razumemo, nisu ni dosadašnji skupštinski sazivi obilovali istinskim poslanicima koji su ginuli za „bazu“ – preovladavali su dizači ruku i izvršitelji partijskih naloga. Takođe nije baš da je skupština uvek baštinila sve samu elitu, bilo je tu onih i s koca i s konopca, a bogami i sa poternica, čak i osuđenih ratnih zločinaca. Još manje su bili ogledalo civilizovane parlamentarne debate, češće su ličili na najobičnije vašarište sa pijačarskim raspravana na ivici dobrog ukusa, ali ovo je najnepoželjniji i najsuroviji način „upristojavanja“, zapravo jedna vrsta eutanazije najvišeg zakonodavnog tela.

Dobili smo simulakrum parlamenta koji, na prvi pogled, ima sve što jedna skupština treba da ima: zgradu, poslanike, poslaničke grupe, protokole, poslovnik, odbore, zasedanja, rasprave, glasanja… samo što se sve to može okačiti o rep onog poslovičnog mačka.

Iz bića skupštine odstranjena je najbitnija komponenta – njena kontrolna uloga. Umesto da kontroliše, biće kontrolisana. Umesto da preslišava, slušaće. Umesto da potčinjava, biće potčinjena. Umesto da vraća loše zakone, izglasavaće ih. I nije joj se to desilo nekim tektonskim poremećajem, ona je planski napravljena da bude takva, oni koji je čine pristali su na dodeljene uloge i od njih se ne može očekivati da joj udahnu život i vrate dušu.

I da. Biće ovo prvi parlament u kome smo dobili poslanicu koja će, u skladu sa verskim običajima, pokrivati glavu maramom. Ostali mogu da se pokriju ušima.