Ono što su filozofi i drugi učeni ljudi razglabali na hiljadama stranica na temu paradoksalnosti ljudskog bića i egzistencije, jedan moj šaljivi deda sažeo je u samo jednu rečenicu: Ima li dva nesrećnija od nas dvojice? Ti možeš a nemaš, ja imam a ne mogu.
Pala mi je na pamet ta seljačka filozofema iz najranije mladosti sad kad se svet izvrnuo naopačke i kada nam se život ( a bogami i njegova verna pratilja, smrt) iskezio, pokazujući da stvari nikako ne moraju biti onakve kakve, na prvi pogled, izgledaju, samo je potrebno da nas nešto tresne po glavi kao što je to uradio ovaj virus.
Naime, već danima, uporedo sa vestima o širenju pandemije i broju zaraženih i mrtvih, provlače se vesti o sve čistijem vazduhu na planeti. Problem je samo što ne smemo, nismo u prilici ili ne možemo da ga dišemo.
Naučnici konstatuju kako se drastično smanjilo zagađenje u Kini i da se iznad Vuhana, gde je sve i počelo, konačno promolilo plavo nebo. Sreću kvari, što su mnogi morali na isto da odu.
Pitanje je kolika je uteha Italijanima činjenica da je na severu te zemlje primećen drastičan pad azotnog dioksida (NO2) i šta nam uopšte znači to što su čuveni venecijanski kanali postali kristalno čisti, što su nam se izbistrile reke i u njima se ponovo pojavile ribe? Hoćemo li to zažaliti za onim smrtonosnim PM2.5 česticama čiji nivo smo zimus opsesivno merili po našim gradovima i koje su nas, takođe, ubijale ali ne na ovako transparentan način kao što to čini korona? Da li nam se Beograd zaogrnut smrdljivom maglom koja nas je štipala za oči sada čini kao najlepši divčibarski predeo i jesmo li srećniji što nam olupine gradskog prevoza ne izbacuju oblake dima iz auspuha svojih prolupalih motora? Hoće li to, na kraju, covid 19 spasiti više ljudskih života, nego što će ih uzeti? Možda, ali džaba mu bilo.
Dobili smo višak čistog vazduha i manjak slobode i mogućnosti da ga dišemo. Njegova prozračnost ne znači ništa penzionerima u izolaciji i drugim ljudima kojima je po „članu 65+“ presuđeno da ga dišu sa prozora ili terasa stanova. Ne znači mnogo ni nama koji možemo na čist zrak ali se od onda od njega delimo maskama, šalovima i maramama, bojeći se da zajedno sa njim ne udahnemo i pogibeljni bacil. Umesto da izvodimo decu na čist vazduh, držimo ih zatvorene po sobama prikopčane na mobilne telefone.
Pokazuju se istinitim i narodne mudrosti da nikad dva dobra ne idu zajedno ili, pak, kako u svakom zlu ima nečeg dobrog, samo što ne znamo šta bismo sa ovim dobrim u aktuelnom zlu. Pored toliko čistog vazduha čovečanstvo grozničavo prikuplja respiratore, umesto da dišemo punim plućima smeše nam se ona veštačka, a pročišćenom vazduhu iskreno su se obradovale samo biljke u gradovima koje sad ne moraju da vrše fotosintezu na škrge.
Našli smo se u ulozi onog dobitnika loto premije kojeg je dobitak snašao u poznim osamdesetim, a on onda najveći deo novca uložio u podizanje javnih toaleta sa obrazloženjem da je sreća došla prekasno, pa neka sad ljudi na nju s..u i p….u. Tako je i nas zadesio zdrav vazduh, ali ne znamo šta bismo i kud sa njim. Možemo samo da gledamo kako se oko nas priroda razbistrava, dok se nama pogled muti od temperature i kako se ljudi razbolevaju a planeta ozdravljuje. I smeje nam se u lice čistim vazduhom.
Pratite nas i na društvenim mrežama: