0
Da li ste za revanšizam, nakon što ovo zlo bude pobeđeno, zapitao je na Tviteru Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, očigledno misleći na aktuelni režim. Pročitao sam dva puta da nešto nije pogrešio diplomac Kembridža, ali izgleda da nije. Mislio je baš na to što je pitao.
Znam da je prvi odgovor u vezi revanšizma većine građana ove zemlje kojima je dodijao Vučićev režim: ne da treba, nego mora. I nije im zameriti, potrudila se dobro naprednjačka vlast da iznudi i zasluži ovakav rezon, ali ovde se radi o još nečem, malo dubljem i opasnijem od legitimnog besa, na prvu loptu, ogorčenih, izvaranih, izmaltretiranih i poniženih građana.
Jasno mi je da rizikujem epitet delitelja dlake načetvoro, čak i relativizatora režimskih nedela, ali sam ubeđen da se mora postaviti i pitanje da li je revanšizam prava reč i da li jedan politički lider može tako olako da je potegne u javnom govoru, makar se odnosila na crnog đavola?
Već u samoj etimologiji revanšizam je ratni termin i podrazumeva osvetu i odmazdu, najčešće prilično „krajnjim“ sredstvima koja pretpostavljaju beskompromisnost i brutalnost. Znači li to, onda da smo mi ovde u nekom ratu i da u nekoj kontraofanzivi treba da dođemo do pobede koju ćemo finalizirati zatiranjem „neprijatelja“ da mu se više za ime ne zna? Ako ćemo pravo – može da znači. Vuče li onda to na opciju latentnog građanskog rata? Bogami, vuče. Je li baš to jedino rešenje ove, po svemu, nenormalne situacije u kojoj su država i njeni resursi oteti i uzurpirani od jedne političke opcije koja orgija okolo bez korektiva i odgovornosti? Moglo bi da bude, ali sam duboko uveren da nam sreću ne bi donelo, niti da bi posle toga bili bolji, pametniji i odgovorniji. Revanšizam često zna i da zlikovce premetne u žrtve.
Pretpostavljam da gospodin Jeremić nije mislio da „ovima“ nakon što ih, je li, skinemo s vlasti potom poskidamo i glave, ali morao bi znati da će pitanje o revanšizmu, ako ništa drugo, od suprotne strane biti stavljeno upravo u taj kontekst i maksimalno upotrebljeno za propagandu i ocrnjivanje opozicije kao potencijalnih jakobinaca spremnih da po dolasku na vlast prvo instaliraju giljotinu.Vučić i ovako samo priča o tome kako bi ga neko stalno „vešao na Terazijama“ i „krvi mu se napio“. Živi bili, pa videli, naslušaćemo se i načitati svega i svačega na ovu temu narednih dana od strane režimskih propagandnih ešalona.
Da se razumemo. Privođenje pameti ove polit-kriminalne oligarhije niko ne dovodi u pitanje (osim njih samih i „hipnotizirane gomile“), samo što to niti treba, niti sme da bude kroz revanšizam, jer imamo priliku da vidimo šta to znači upravo u ovome što rade Vučić i kompanija. Doduše, nisu počeli da ubijaju, ali su iskoristili i koriste sve ostale revanšističke metode prema političkim protivnicima koje su optužili za sva zla ovog sveta, nakatranisali ih, posuli perjem i vuku ih vezane za dvokolice u bestijalnoj političkoj areni.
Sa te strane Jeremićev bes u kome nagoveštava revanšizam kao opciju može da se razume ljudski kao emotivni afekt, ali politički ne može i ne sme da bude opravdan, upravo iz razloga što revanšizam mora da se ukine, a ne da postane kontinuitet u političkoj borbi. Ako bi se insistiralo na njemu, politika bi nam se pretvorila u neku vrstu „krvne osvete“, a došli smo na mali korak do toga.
Drugo je lustracija koja je jednom, na žalost, propuštena posle pada Miloševićevog režima kada je bilo potpuno legitimno, barem na neko vreme, „suspendovati“ politički rad SPS-a i SRS-a, a njihovim najviđenijem svatima suditi – imalo se za šta. Nesporno je da se mnoge perjanice aktuelnog režima uveliko kandiduju za sudijske i zatvorske mušterije i da „oprosta greha“ ne treba da bude, ali kazna ne sme biti pod firmom revanšizma. Naročito u situaciji gde se govor ( a bogami i osećaj) mržnje primio sa obe strane i nije teško zamisliti scenu kako se na nekom polju čupamo za vratove, i jedni i drugi iskreno ubeđeni da smo do kraja jedini u pravu.
Jasno je i da je lider Narodne stranke pričom o revanšizmu svesno radikalizovao politički govor, jer je miris osvete opojan i zavodljiv i ima jaču mobilizirajuću moć od uobičajenih poruka, ali okupljati ljude na platformi potencijalne odmazde je opasan eksperiment. Na kraju čak i ako to ozbiljno niste mislili, jer se možete naći u situaciji poglavice kakve ratničke horde kojoj ste obećali kuće, imanja i žene neprijateljskog plemena kad ga porazite. Ako im potom to zabranite, okrenuće se protiv vas.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
