0
Nikada ne citiram sebe ( tako nešto mi je odurno i pretenciozno), ali uvek ima presedan. Kada su se prošle godine Australijanci, ali i ovdašnji ovisnici o „Fajzeru“ i žabe sklone potkivanju sproću poštovanja Njihove Svetosti procedure, protokola i takozvanih civilizacijskih uzusa iživljavali nad najboljim teniserom sveta ( verovatno svih vremena) napisao sam u kolumni posvećenoj tom čemernom igrokazu sledeće: „Jedan čovek sa velikim Č našao se pred malim ljudima iz planetare pripizdine koji su, u skladu, sa njihovom malenkošću i sitničavošću, rešili da – iživljavajući se na boljem i većem od sebe, u svakom pogledu – malo i sebi daju na značaju i pokušaju da porastu, ne razumejući da je nerastima visinica prirodno zadata i da se tu ne može ništa popraviti, makar i streljali Gorostasa.“
Gorostas je popio gorku pilulu, okusio odvratnu memlu imigracijskog pritvora, nastavio da radi ono što najbolje ume – da igra tenis i pobeđuje, i ove godine se uputio na mesto svog najvećeg sportskog i ljudskog poniženja da poravna račune.
„The King of Melbourne Park is back“, citirao je oficijelni Tviter nalog Australian opena neku gospođu koja je ovim rečima definisala kako stoje stvari.
Kralj se, dakle, vratio, počistio protivnike, nanizao 28 vezanih pobeda na Rod Lejver areni – što pre njega niko nije uradio, a teško i da će u dogledno vreme – ponovo izbio na prvo mesto svetske teniske rang liste koje su mu marifetlucima oteli, pronosao pobednički pehar, onako srpski sočno opsovao.., i zaplakao.
Mogu samo da zamislim sve one koje Novak nervira – a ima ih, Bogu hvala, diljem sveta i ovde u Srbiji – kako su se ibretili nad njegovim „emotivnim slomom“ i kakvim su ga sve epitetitima častili. Eto, Veliki Majstor tenisa je i takvima izašao u susret da mogu malo da češu jezike i psihologiziraju u blaženom senkrupu sopstvenog ništavila i anonimnosti, pa ako ga se sete za dan „demokratije“ i „opšte vakcinisanosti“, sete.
Oni koji malo dublje posmatraju stvari, u suzama Novaka Đokovića prepoznali su ono što su te suze i bile: refleks običnog ljudskog bića spakovanog u telu i umu svetskog šampiona koji je pokazao da je moguće dići se iz pepela, ali da to i dobrano košta. Znojem na terenu i suzama na tribinama u naručju majke i svog tima, Novak je zamešao taj pepeo, pretvarajući ga u beton postamenta na kojem je digao spomenik, ne sebi, već grandioznom sportskom i ljudskom pregnuću, ohrabrujući tako milione ljudi. Poruka je glasila: ništa nije neostvarljivo ako si svestan sopstvenih moći; mogu da te ponize, ne mogu da te slome; ne igra se samo pred onim koji te vole; njihovo je da ti ne daju, tvoje je da otmeš…I tako redom. Kroz njegove suze isticali su i bes i ushićenje, strepnja i nada, gorčina poraza i slatki ukus pobede.., sve ono što se godinu dana skupljalo u duši i srcu teniskog gladijatora pokuljalo je juče kroz njegove oči. I neka je. Nisu ga te suze učinile manjim nego što jeste niti su mu zasenčile sjaj pobede i pehara.
Šampioni su šampioni zato što mogu i da zaplaču. Srećne ti suze, Novače.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare