11
Hajde da uštedim na trudu debeovskim honorarnim saradnicima režimskih tabloida - koji čuče po grmanju i, zaklonjeni novinama sa rupom na stranicama, drežde po kafanama, ne bi li negde uslikali kakvog novinara sa, po mogućstvu, opozicionim političarem što bi, valjda, trebalo da znači kako se tu primaju zadaci, planira neki državni udar ili atentat - i izvršim samoprijavljivanje.
Priznajem, dakle: sa Đilasom sam popio nekoliko kafa (ako imate tačnu evidenciju, javnite), jednom sam ga čak i vozio od Dorćola do Vračara i posle drsko prošetao s njim tamošnjim ulicama. Tu negde sam, takođe nekom prilikom popio kafu i sa Marinikom Tepić, a jedno veče, u njegovim stranačkim prostorijama, proveo u višesatnom ćaskanju sa Borisom Tadićem. Sa Zoranom Živkovićem sam popio minimum dve flaše nekog njegovog vina, sve u šesnaest ogovarajući vlast. U jednoj kafani na obodu Valjeva sedeo sam sa Vukom Jeremićem i Zdravkom Ponošem.
Sa Boškom Obradovićem sam ćaskao celih deset minuta ispred studija jedne televizije, a bogami smo jednom sedeli i na nekom splavu na zemunskoj strani Dunava. ( Imam i fotku, ali pretpostavljam da imate i vi). Sa Čedom Jovanovićem ( beše li on vlast ili opozicija?) sam se redovno sretao u jednoj teretani.
I, šta ćemo sad? Koliko godina robije nose ovi moji neformalni susreti, po kom članu zakona se sudi za ta nepočinstva, hoće li mi se priznanje uzeti kao olakšavajuća okolnost?
Šala kraju, čemu ovaj glupi inventar novinarsko-političkih susreta? Iniciran je fotografijom urednice Njuzmaks Adrije Jelene Obućine sa Draganom Đilasom koji su se sreli negde na Vračaru i stupidnim spinom koji se zavrteo na naslovnicama blatoida i njihovih portala sa porukom kako je u pitanju „noćni kolegijum“. Hoće se reći, našli su se da Dragan Đilas „izdiktira“ vrstu i raspored vesti njenog Dnevnika, a moguće da joj tako dotura i one uvodnike kojima nervira režim. Prethodno su sumnjiva viđanja notirana i direktoru ove televizije Slobodanu Georgievu.
Ko o čemu, baba o uštipcima, kurva o poštenju a urednici medijskog otpada – kojima se naslovne strane prave u jednoj centrali i liče ko jaje jajetu – o dirigovanim medijima. Što mu dođe na isto.
Zapravo, sve ono o čemu pišu oni zaista i rade bez ograda, blama i skrupula, a sada se to želi predstaviti i kao modus operandi ovo malo objektivnih medija.
Po principu, ako nama u pero diktiraju Vučić , Snežana Malović i ostali „urednici“, mora da to isto rade Đilas, Marinika, Jeremić ovim „opozicionim“ novinarima.
Mogu predsednik države i ministri na privatno slavlje urednika tabloida koji im svira u diple, ne može Jelena Obućina na kafu sa Đilasom. U redu je da na tom slavlju peva predsednik Skupštine, sumnjivo je popiti vino sa Obradovićem i Živkovićem. Nije toliki problem što bedna aleksožunićevska denuncijacija osviće kao tabloidno štivo sa namerom da objektivne novinare prikaže kao opozicione sluge, problem je što u tom poslu, izgleda, kao paparaci učestvuju ljudi iz državnih tajnih službi što implicira da su i opozicioni političari ali i nezavisni novinari praćeni i opservirani.
Znači li to da nam se prisluškuju telefoni, „provaljuje“ prepiska ( i to smo imali prilike da vidimo u slučaju urednika „Nedeljnika“ i Dragana Šutanovca) i da smo pod svakodnevnom paskom koja za cilj ima da se od onoga što nam je posao napravi kompromitujući materijal? Ko je i po kom osnovu ovlastio agente da nas prate i kako izgledaj taj raspored imbecilnih zadataka: ti D. danas ideš za Georgievim, ti P. pratiš Mariniku, izgleda da se sunča u Buljaricama – nemoj da nemamo fotografiju, ti S. se raspitaj ko će da gostuje kod onog Kesića? Je li tome služe službe bezbednosti, je l se dnevnice službenika zarađuju fotkanjem novinarskih kafenisanja i političarki na plaži i doturanjem tih fotografija urednicima tabloidnog smeća? Ako nemate preča posla, imate li bar dostojanstva da takve stvari ne radite?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare