19
Ako su Marko Atlagić, Aleksandar Martinović, Marjan Rističević, Dragan Šormaz, Lav Pajkić, oni nesrećni omladinci koptirani da glume svežu krv u okrtavelim venama mafijaškog režima koji satire Srbiju i slični bespravni stanari i uzurpatori zgrade na Trgu Nikole Pašića mera patriotizma, javno priznajem da nisam patriota.
Da, debelo i bez ostatka je pravu glumica Seka Sablić kada je rekla da je otadžbina tamo gde ti je dobro a ne tamo gde je sarma, zbog čega je došla na udar Vučićevog kerberskog ešalona koji se – u nedostatku stvarne opozicije koju bi da rastrže u skupšinskim klupama – vrti ukrug, pokušavajući da se ugrize za sopstveni rep, a onda malo ujeda i okolo. Još više je u pravu slavni glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić koji je rekao da je Seka Sablić ponos, a Atlagić sramota nacije.
U zemlji u kojoj nešto poput pomenutog Atlagića može išta, ikada i bilo kojim povodom, prebaciti nekome kao što je srpska glumačka heroina, etalon nacionalne svesti i osećanja zaista postaju kiseli kupus, mleveno meso, luk i voda, a vi ih onda savijajte i pakujte kako vam je volja.
Sve je moguće u zemlji u kojoj sam, u jednom trenutku u kući ugostio dekana Fakulteta političkih nauka prebijenih ruku i pomoćnika ministra prosvete razbijene glave i zatvorenog oka, da bi „akademski kadrovi“ kojima su zasmetala dva stvarna doktora nauka, okolo podizali zadnju šapu na koga god im se prohte i ko god im se učini sumnjiv sa stanovišta njihove prizemne vizure.
Sasvim je logično da im, iz donjeg rakursa žabokrečine u kojoj obitavaju, istinske veličine izgledaju preteće i nedostižno i onda im ostaje da se oglašavaju unisonim zaglušujućim kreketom da bi ih – uz batinaške argumente – na kraju oterali iz svog buljavog vidokruga. Konkretno, u slučaju pomenutog dvojca, jednog su prognali u Crnu Goru, drugog u Ameriku, a svima sličnim – koji se ne uklapaju u vizije megatrendovskih doktoranata čija je uža specijalnost govor mržnje i upotreba metalnih šipki – širom otvaraju vrata da odu kuda hoće, kako bi na miru glodali svoju patriotsku sarmu, samodovoljno podrigujući.
Istu sudbinu, u katastrofičnoj epidemiji, doživljavaju naši vrsni lekari koji su se usudili da podignu glas protiv haosa koji generiše poludeli režim sa svojim trabantima iz „struke“ i oni se ućutkuju, progone, smenjuju, njima predsednik lično preti „brutalnim odgovorom“… Zapravo, instalira im se putokaz ka zemljama i sistemima u kojima i ne znaju šta je sarma i gde će stručnost i profesionalna posvećenost biti jedina mera njihovog patriotizma i lojalnosti državama u koje ih Vučićeve „patrijote“ tako zdušnu progone.
Je li to taj patriotizam o kome priča Marko Atlagić, prebacujući velikoj glumici koja se, vidi vraga, usudila da stvari nazove pravim imenom?
Je li to taj patriotizam zbog koga se, takođe glumački velikan Nikola Kojo, našao na crnoj listi i koga ucenjeni producenti zaobilaze, jer ne bi da se zamere Vrhovnom scenaristi i statistima njegovog Holivudu?
Je li to taj patriotizam u kome za neprijatelje proglašavaju Dušan Petričić, vrhunski karikaturista – ostvaren i priznat u surovoj konkurenciji severno-američkog kontinenta – koji cara crta golog, i jedan od najprevođenijih srpskih pisaca Dragan Velikić koji se usudio da kaže kako ovo nije država nego ledina?
Da kojim slučajem vaskrsnu Nikola Tesla i Mihailo Pupin i vrate se u Srbiju, nimalo ne sumnjam da bi, u jednom trenutku, zasmetali Atlagiću i atlagićima i bili proskribovani kao američki plaćenici, ošinuti tom omiljenom sintagmom kojom ovih dana krštavaju kolege sa televizije N1 i Nove S.
Evo, jeste, i ja sam strani plaćenik – zaposlen sam u američkoj kompaniji; nisu li onda strani plaćenici i radnici smederevske železare i rudarsko-topioničarskog basena Bor koju ste predali Kinezima da ubiju ono malo života u tim sredinama; strani plaćenici su i radnici Jure nad kojima se iživljavaju južnokorejski „investitori“; strani plaćenici su i radnici fabrike u Preljini kod Čačka koju pompezno otvara vaš šef… Što se ne pitate gde je njegov patriotizam kad preseca vrpce firme koja dolazi iz zemlje iz koje su nam dva puta dolazili kao okupatori, ubijajući više od dva miliona Srba – ako ćemo da teramo mak na konac; ili kada, šakom i kapom deli srpske resurse svojim „arapskim prijateljima i „braći“? Što ne pitate u Skupštini zašto banke ne daju kredite zaposlenima u „Er Srbiji“, tom čuvenom čedu rođenom iz protivprirodnog bluda vašeg šefa i njegovih arapskih pajtaša koje se odgajalo našim parama?
Što, Atlagiću, ne lupiš šakom o skupštinsku govornicu i kažeš: ne može to više tako, nego šiljiš svoj lisičiji ponos na jednu glumicu?
Da, svi smo mi strani plaćenici, a vi ste fukara koja na nas kevće (pre)plaćena mojim/našim novcem. U tome je razlika.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
