Piše Ranko Pivljanin: Proleće, u decembru, al zamalo

Vraćali su mi se ovi stihovi iz rane mladosti tokom celog jučerašnjeg dana, koji je, barem po osunčanosti i osmesima na licima ljudi, ličio na prolećni, a i današnji bi, bar prema prognozama meteorologa, mogao biti još sunčaniji i još topliji.Međutim, na njegovu „oprolećenost“ u Srbiji najmanje bi mogli uticati Sunce i temperatura, koliko očekivanje većine ljudi da ovo ne bude ona stajnbekovska „zima našeg nezadovoljstva“, već „proleće pre proleća“, u kojem će olistati drvo slobode nakon decenijskog „krivog srastanja“, da se opet pozovemo na besmrtnog Štulića.U kojem...„...Budnosti nikad dosta, gospođice od tri pedljaNa krivinama zadnji vagoni luđački tresuI mnogi prazne crijeva zaboravljajući stidA oholost nekad suđena da bude vrlinomSplašnjava naočigled i smrdi nadalekoI nitko nema snage da odagna propadanjeI nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatineKoja laprda među krajnostima kao rijetko govnoDok svi tvoji besprizorni usrećiteljiI samozvani štovaoci onog što ne razumijuI svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikeseI svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titulaHrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksomKoji štiti vjernike od zaraženihA svaku duhovitost uvijek i na vrijemeEfikasno liječe u samom začetkuPa kakvo ime da ti damo, gospođice od tri pedlja?Krivo srastanje, gospodine, krivo srastanjeKao kad bogate prose za mirazA talon nose ružni i opakiSa nečuvenom moći da tjeraju što zaželeMnogo ih je i strašno galameObično razbiju sva ogledala na koja naiđuDa ne ostane ni pomen na ljepotu.“Bez obzira što sunce danas greje smračena lica i što proleće, ipak, kasni, moramo sačuvati , barem, „pomen na ljepotu“ i podignuti glavu, jer je predaja nedostojan put, a borba jedini izbor, ma koliko uzaludno izgledala. Ostavimo po strani velike razloge, postoji milion malih kako ne bi dozvolili da nam sudbina i dalje zavisi od drugog, ma koliko moćan bio. Ako ništa drugo, a ono bar...Da se bar lokomotiva ustabili.Da ne kake po nama.Da se nitkovi uguše u sopstvenoj oholosti.Da, ipak, odagnamo propadanje. Ili, bar, da nam ga više ne prodaju kao napredak.Da promenimo želatinozno agregatno stanje i očvrsnemo u nešto što može biti spomenik životu.Da laprdanje ostane samo eho - što se postepeno gubi u sopstvenom ništavilu - logoreičnih budala koji brojnošću izgovorenih reči nadomeštavaju njihovu težinu.Da besprizorni usrećitelji pokušaju s nekim drugim i na nekom drugom mestu. Da im se kaže: hvala, ne treba!Da doušnici ogluve, a secikesama otupe žileti.Da mutavi urlatori plagiranih zvučnih titula konačno umuknu.Da im lopovski kodeks visi na zidu adekvatne ustanove zatvorenog tipa.I da - ostanimo dosledni Džoniju - ne gledamo kako „kroz zidove plešu, kurvini sinovi.“Da prestanemo biti „lutke od krvi bez trunke ideje“.Da „istresemo gorčinu do kraja“.Da postavimo barikade „ubicama na cesti“.Da ne budemo više „usamljeni marginalci“.Da na „strateškim mjestima“ ne budu više „njihovi ljudi“!Da ih zaustavimo na putu kojim nas vode „ravno do dna.“Da ih ne slušamo kako nam na sve govore „pa,šta!“Može i „E, pa, što.“„...Čekaš li na nešto snažno, doista vrijednočekaš li na akciju koja pokreće stvarirazmisli dobro u svakom trenutkunagrnuće sa svih strana pravovjerni lešinariE, pa, štodovoljna je jedna riječOdjebi!“Ako ne danas, onda sutra. Ako ne sutra, onda prekosutra. U svakom slučaju, život počiva na futuru, a ne na (pluskvam)perfektu.****