Piše Ranko Pivljanin: Munira i Vučić - majka i hajka

Teške su to i pipave stvari i ma koliko ti pobude bile najplemenitije ne možeš računati da će će te svi razumeti, da ti reči neće izokrenuti i zloupotrebiti, da te jedna strana neće optužiti da si licemer i podlac, druga da si izdajnik svog naroda, nem na njegove žrtve.

Svrstavanje ti garantuje odobravanje jedne strane, pokušaj da ih obe razumeš nosi surevnjivost i podozrenje i jedne i druge.

Koliko i gde god čovek može da se izmakne a da ta distanca bude dovoljna za pravičan pogled i poruku koja nikog neće uvrediti, a da ne bude jeftino praznoslovlje i sebični otklon „rekoh i spasih dušu svoju“?
Nije poenta da sebi olakšaš, cilj je da bude lakše onome koji je pogođen više od tebe i da taj barem oseti da si ga razumeo, i u bolu i u osudi, pa i u mržnji i teškoj reči.

Svake godine, evo već blizu tri decenije, po krvi prosutoj u Srebrenici se oklizavaju i proklizavaju mnogi, masovnost zločina i njegova (zlo)upotreba potire tragiku pojedinačnih sudbina, nizovi nišana i imena na njima su postali deo rezultante velike tragedije, a iza njih su konkretni sinovi, kćeri, očevi, majke, sestre, braća, ljudi sa imenima i prezimenima... Isti kao i svi mi, ma kako se zvali, kome se Bogu molili i koje bogomolje posećivali.

Munira Subašić, predsednica Pokreta „Majke enklave Srebrenica i Žepa“ je izjavila kako joj je „žao što Aleksandar Vučić nije bio sponzor Rezolucije ( o Srebrenici, prim.nov), što se na taj način nije nama majkama izvinio, Mrtvi se ne mogu vratiti, ali ipak i on ima svoju decu. Mora da misli na to. Nije samo njegov život važan, važan je život njegove dece i njegovih unučadi.“

Munirine reči su sa ove strane učitane kao svojevrsna fatva i monstruozna pretnja Vučiću i njegovoj deci i nerođenoj unučadi, propagandna mašinerija je uključena na sedam hiljada obrtaja i eto nas opet na pragu novih optužbi, omraza i manipulacija, isključivih krivaca i jedinih žrtvi, još koju svetlosnu godinu dalje od pomirenja i istine. Presuđivati ko je ovde u pravu i čiji je gnev pravedniji je uzaludan i mizeran posao i bio bi samo još jedna stopa na krvi i nevinih i krivih u čije ime se danas preganjaju i pozvani i nepozvani, iskreni i pokvareni.

Slična postavka stvari je dovela i do Srebrenice i do Bratunca i još na desetine malih srebrenica i bratunaca diljem nesrećne Bosne kad su se onomad dva naroda upustila u bestijalnu misiju međusobnog istrebljenja.

Ako, bismo, ipak stavili na tasove neke vage pravednosti celu ovu priču, na onom Munirinom bi se našlo 22 mrtvih, među kojima i njen najmlađi sin, a ono što je poručila našem predsedniku se samo zlonamerno može tumačiti kao neka pretnja ili prizivanje zla. Bio je to ( na žalost, ni prvi ni poslednji put, uzaludan) vapaj da se svi oni koji se nađu u poziciji da odlučuju o ratovima, životu i smrti uzmu u pamet i prvo pomisle na svoju decu.

Ne znam da li su po Munirinom uputstvu Radovan Karadžić i Alija Izetbegović, pre nego što su podelili oružje tuđoj, pomislili na svoju decu, ali je činjenica da su njihova deca živa, a mnoga druga nisu.

Kao što nije živ ni sin Ljubinke Gajić iz Bratunca koji je ubijen sa nepune četiri godine. Ne, ne otvaram vrata pakla relativizacije i poređenja zločina u šta sklizne gotovo svaka debata na ovu temu( „i oni su nas ubijali“), želim da iznad prokletih nacija uzdignem ono, to jest one bez kojih ni njih ne bi bilo: majke.

Majke sa imenom i prezimenom kojima je bog, bio on Alah ili Hrist, dao puno pravo da sa grobova svoje mrtve nevine dece kažu sve što im je na duši, pa, na kraju i da optuže.

Sumnjam da su i Munira i Ljubinka učile svoja čeda da mrze i da kad uzmognu odu i ubiju komšiju. I one i njihova deca su žrtve ludila i pokvarenosti moćnika koje je, u nekom trenutku, zapalo da odlučuju o životu i smrti.

I samo se one mogu razumeti i kada njih dve smognu snage da zajedno posete grobove svoje dece prožižiće tračak iskrene nade ka istinskom pomirenju. Sve ostalo je jeftina i odvratna parada.