Piše Ranko Pivljanin: Može li mesec dana predizborne tišine?

U stvari, i u neizbornim godinama bih ozakonio jednomesečno nepojavljivanje političkih persona i njihovih telala, proterao bi ih i sa ekrana i sa naslovnih strana i sa radio stanica – angažovao bih Đuku i da prekreči i bilborde.I da to važi ne samo za ove koji nas ogluveše višedecenijskom bukom i kakofonijom, nego i za nas sma(t)rače koji vam kao tumače šta su Vučić, Dačić, Tadić, Obradović, Lutovac, Jeremić, Đilas, Janković, Ponoš, Brnabićeva, Movsesijan, Radulović, Zelenović, Stamenkovski, Palma, Šešelj, Vacić ( pazi i Vacić, Bog te mazo)... hteli da kažu i poruče.Znam da bi ovim „junacima“ bilo nezamislivo da se ne oglase mesec dana - te četiri nedelje muka i zaklopljenih vilica bi za mnoge od njih ( za jednog znam pouzdano) bila katastrofa, smak sveta, katatonija takoreći - ali bi to bila mentalna banja za građane, odmor za uši, mozak , a, bogami, i za oči.Osim što bismo odmorili čula, mogli bi na miru i bez propagandne presije da razmislimo ko od njih nešto vredi, ko ne masti, ko bi nešto zaista uspeo da uradi za zajednicu a ne samo za sebe i svoje društvance i kome bi vredelo dati glas.Ta blagorodna tišina, na kraju krajeva, delovala bi terapeutski i na ove što galame ( osim onog jednog – njega bi ćutanje i nepojavljivanje na ekranima bacilo u teški bedak), jer bi sami sa sobom i u tišini mogli dobro da se preispitaju, vide šta sanjaju a šta im se događa i spoznali bi koliko su komični a koliko tragični. Zamislite, primera radi, jednog Palmu ili gospođicu gospođu Brnabić u tišini sobe kako muče, ili na glas sebi zbore i gledaju se u ogledalo. Bili bi, tvrd vam stojim, u najmanju ruku zaprepašteni i onim što čuju i onim što vide i pitali bi se ko su ovi ljudi – nismo mi ovakvi na „Pinku“ i na „Hepiju“, kakva je ovo grozna realnost, štipali bi se za obraze, nadajući se da to nisu oni već avatari nekog tuđeg košmara.A ako se pitate šta biste to vi tih mesec dana kao gledaoci gledali i kao čitaoci čitali i o čemu bismo mi novindžije pisali i govorili, odgovor je jednostavan. Pisali bismo i pravili emisije o dokazanim profesionalcima, o uspešnoj i talentovanoj deci, o mukama radničkim, o težacima koji nas hlebom hrane, o školama bez struje i učiteljima entuzijastima koji zbog jednog đaka kloparaju blatnjavim seoskim drumovima, o profesorima koji su svetski autoriteti a ne plagijatori, o Ivani Španović kao svetskom prvaku a ne o njenom belegu na preponi i tako dalje... Dakle, pisali bismo o našim istinskim životima koji nam ovi gore uspešno zatrpavaju i zagorčavaju, ubeđujući nas kako će nam ih oni i samo oni, učiniti boljim i srećnijim.Hoće ...., malo morgen! Tišina, bre!