24
Jasno je da misaoni aparat "dogradonačelnika" Beograda Gorana Vesića najčešće izmiče logičkim pravilima i sličan je onim njegovim kockama sa Trga Republike - okrugao pa na ćoše, ali je čak i takvoj mentalnoj geometriji potrebno dobro iskliznuće pa da jednog vladiku nazove ubicom. Vesiću je, ipak, i to pošlo za mozgom i jezikom proglašavajući ubicom vladiku Grigorija.
Koga je to, grešna mu duša, ubio Vladika diseldorfski i cele Nemačke? Pa, Vesića. A kako nas sad mrtav Vesić obaveštava o tom strašnom zločinu? To ne pitajte. Kad sledeći put bude prevrtao one kocke kod Narodnog pozorišta, možda ispod neke od njih nađemo odgovor na to pitanje, kao i oružje kojim je zločin izvršen. Nego, da vidimo predistoriju ovog nesvakidašnjeg krivičnog dela.
„Da sam ja organizator protesta u Beogradu, Goran Vesić jutros ne bi mogao da daje izjave“, poručio je prekjuče vladika Grigorije, a povodom izjave Gorana Vesića da je vladika inspirator građanskih protesta. Iz čega je „ubijeni“ Vesić, u skladu sa svojom misaonom ekvilibristikom, zaključio kako to može da znači samo jedno: da je vladika bio u prilici, Zoran Radojičić bi koliko danas morao da traži novog zamenika, jer bi Vesić te noći bio streljan, obešen ili umoren na neki drugi način iz repertoara krvoločnog vladike, odranije poznatog organima gonjenja.
Da budemo potpuno precizni: Vesić je izletom iz komunalne i betonjerske u pravosudnu logiku, zapravo, govorio o zločinu u najavi – dakle onom koji se još nije dogodio, ali mu to nije smetalo da Grigorija, ne vodeći računa o prezumpciji nevinosti, okvalifikuje kao ubicu. Da parafraziramo naš narod: ono čega se pametan stidi, budale kače na Fejsbuk.
Tačno je, kad bi se u zemlji nešto pitao vladika Grigorije ili neko sličan njemu, da Goran Vesić ne bi davao izjave ni to, ni bilo koje drugo jutro, podne ili veče, barem ne sa pozicije sa koje ih sada daje. Niti bi se za nešto pitao, jer u poretku stvari i ustrojstva društva za koje se zalaže ovaj vladika, za Vesića i vesiće ne bi bilo mesta. Što ne znači da bi bio ubijen.
Vegetirao bi na nekoj margini na koju ga je svojevremeno i bio poslao jedan drugi oštroumni momak koji je, na žalost, stradao u pravom zločinu i od istinskih zlikovaca. Vesić je, kao što vidimo, življi nego ikada, jer je put koji je počeo da trasira Đinđić pao u ruke drumskih razbojnika za koje je Vesić bio idealni kadar, savršeno uklopiv u njihovu viziju svevlašća, ličnog prosperiteta i grabeži.
I nije samo Vesić podigao „optužnicu“ protiv vladike Grigorija. Fetva je stigla i iz njegove „firme“ koja ga je u saopštenju sa pečatom kabineta patrijarha SPC, nazvala „perjanicom antisrpskih i anticrkvenih krugova“. U kontekstu uzburkanih duhova oko milijarde dinara koje je pre neki dan Vlada Srbije opredelila za radove na Hramu Svetog Save, jedan dnevni list je podsetio na njegove reči od pre nekoliko godina „da ne treba graditi toliko crkava, jer imamo bolnice u kojima nema peškira, papira i gde je sve zapušteno“. To je bilo dovoljno da pisci saopštenja, koristeći se Vesićevom dijalektikom, optuže vladiku Grigorija da je protiv izgradnje Hrama Svetog Save.
Oni koji okolo trguju svetosavskim ordenom, optužili su za sabotažu gradnje Savinog hrama, čoveka koji je širom Bosne i Hercegovine, dok je bio episkop zahumsko-hercegovački, iz pepela podigao i obnovio stotinu pravoslavnih hramova. Pri tom ne propuštajući da mu na nos nabiju neku manastirsku vinariju, a gotovo da nema našeg manastira u kojem monaštvo ne cedi vino ili peče rakiju.
Nisu Vesić i „ordenaši“ orkestrirano graknuli na vladiku tek tako. Grigorije se našao na meti zbog „delikta mišljenja“, krivičnog dela uspostavljenog i ozakonjenog u vreme komunizma koje jeste izbačeno iz krivičnog zakonika ali nikad nije prestalo da važi. Vladikin greh je upotreba vlastite glave i pravo na svoje mišljenje što se nikako ne uklapa u novi poredak interesnog jednoumlja.
On ga remeti i dovodi u pitanje, a za takav greh nema oprosta. Vladika koji je, službujući u uređenoj i ozbiljnoj zemlji, video i naučio kako država treba i može da funkcioniše, postao je nezgodan svedok i remetilački faktor. Kao takav, on je nosilac virusa opasnijeg od korone i za ovdašnje epidemiologe bi idealno bilo staviti ga u karantin za koji su Vesić i kompanija iz crkvenog vrha postavili temelje u vidu nesuvislih optužbi.
Kad bi vladika ćutao ili, još bolje, pevao u istom horu sa njima, ne bi bilo ni ove smešne galame. Problem je što Grigorije ne svira i ne peva na tuđe note, pa bi ovaj orkestar po svaku cenu da ga skine sa repertoara. Otud mu Vesić „namešta“ ubistvo, poturajući se pod metak koji vladika nije ni ispalio.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
