49
Kad autoritarni, samim tim i autistični, režimi uđu u svoju terminalnu fazu – a ovaj pod kojim živimo je u prvom stadijumu iste – onda se događaju stvari koje, naoko, izgledaju suludo, farsično, neverovatno, začuđujuće pa i tragikomično, a, u stvari, to je samo logičan sled posledica dugogodišnje nenormalnosti.
Ono što je zasnovano na nakaradnim temeljima koji su potklocani lažima, neutoljivom žeđu za golom vlašću, korupcijom, manipulacijama, gramzivošću i nepotizmom ne može boljim, čvršićim i ubedljivijim napraviti krov, makar da je od samog zlata i ukrašen dijamantima. Zgrada klizi, krivi se i ne uliva poverenje.
Vremenom počinje da se samourušava, bez i da iko sa strane gura njene trošne zidove, a prozori se, mlatarajući, otvaraju, iz nje udara zadah truleži i buđi i pomaljaju aveti ( i avetinje) koje su do juče imale oblike ministara, poslanika, partijskih funkcionera, direktora javnih preduzeća, kandidata za ovo i ono…
Projektant, vlasnik, upravnik i ključar ludare više nije u stanju da je vrati u prvobitno stanje, trči unezvereno okolo pokušavajaću da te sablasti ugura unutra pre nego što se i njemu samom iscere u lice, ali više nema ni dovoljno ruku, ni snage ni kapaciteta da ih ponovo preoblikuje kako bi, barem, zaličili na simalukrum poželjnog i, kako-tako, upotrebljivog.
Aleksandar Vučić je ovih dana baš u toj ulozi, dok pokušava da kontroliše štetu koju okolo prave njegovi raspomamljeni epigoni, raspojasani i ogrezli u moći kojoj im je on garant, jedva stižući sve da isprati i ispegla. Taman se izvinio zbog onog zlosrećnog Atlagića koji je na svom kantaru, nameštenom da vaga po njegovim merilima, merio patriotizam Jelisavete Seke Sablić i „iseljavao“ Dragana Bjelogrlića, kad eto ti Vladimira Đukanovića u „Hit tvitu“ da mu napravi još malo glavobolje. Đuka je, u trenutku iskrenosti i nenadane slobode da kaže nešto na svoju ruku, raspalio po doktoru/pukovniku Predragu Konu, štabnom komandantu Vučićeve epidemijske epopeje koja mu je, u početku, došla kao poručena da isproba čvrstu ruku a sada se otrgla kontroli i ljulja mu i tron i samopouzdanje. I šta će, kud će, Vrhovni komandant uzima u zaštitu svog pukovnika koji se, u jadu svome, pita da li su Đukini „šamari“ u njegovoj ličnoj izvedbi ili su naručeni od glavnokomandujućeg. S pravom je u dilemi.
Jer, niko više ne zna, niti može da dokuči, šta Vučićevi megafoni govore na svoju ruku a šta po njegovoj direktivi – bojati se, da ni on više nije siguran koga od njih , kada i na koga pripušta – i zato su njegova izvinjenja, u najmanju ruku, sumnjiva a samim tim i iskrenost im je pod znakom pitanja. Istina je da se majstor manipulacije preigrao, da su mu uzde u rukama olabavile i da mu se kao bumerang vraćaju njegovi „proizvodi“, ta strašna kohorta poslušnika, beskičmenjaka i gadova koja počinje da galopira obrnutim galopom prema njemu samom.
Jedni seizi, ubledeli u njegovoj senci, vape za minimumom sopstvenog mišljenja i onda lanu šta ne treba, drugi, pak, u neizmernom poltronstvu imaju višak revnosti, pa okolo udaraju i kad im nije naređeno, ne bi li im moćna gazdina ruka bila spuštena na rame i pogladila ih po dlaki.
I njima se u glavama što šta pomešalo a neki od njih, instiktom bubašvabe, slute da bi neki đon mogao da ih smrska pa bi da na vreme obezbede mesto u jarku pored pruge kojim tutnji poludela lokomotiva vozovođe koji ih je koristio kao ložače, babasere a mogao bi i kao gorivo kad voz krene da usporava i stane u nekoj ravnici. Ukoliko, prethodno ne iskoči iz šina ili se zabije u neko brdo. Znaju oni da tada glavnom mašinovođe više niko neće verovati kako je, zapravo, hteo da probije još jedan tunel na putu našeg neviđenog prosperiteta i oni bi da na vreme i sami iskoče iz vagona, pritaje se i ukrcaju u neku sledeću kompoziciju. Mnogima od njih ne bi bilo prvi put, iskustvo je na njihovoj strani.
Sve to dobro Vučić zna. On njih duboko prezire, oni ga se beznadno boje a neki ga i mrze. Zato nama ne trebaju njegova izvinjenja niti ih iko, ko ima malo soli u glavi, uzima za ozbiljno niti mu nešto znače. Posle svega što je uradio sa državom i njenim institucijama, političkim životom i medijima ona imaju ukus neslane šale i poentu vica koju priča kafanski siledžija nad gostom kome je, prethodno, o leđa izlomio sve nogare stolica koje su mu pale pod ruku. Gospodo, to je vaša stvar. Ili – iz vaše vizure – cosa nostra. Rešite to vi među sobom.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare