Jednom su me, zbog nekog intervjua sa Zoranom Mihajlović u „Blicu“ gde sam, koliko do juče, radio, na lažnom ( a kakvom bi drugom) Fejsbuk profilu neki ostrašćeni pravovernici ili šaljivdžije, svejedno, proglasili „esenesovcem “. Evo, sečem granu dežurnog zakerala na kojoj sedim, rizikujući da me još jednom časte tim epitetom i molim Vučića i njegovu vlast: uradite jednom nešto istinski dobro, neću štedeti reči hvale.

O čemu se radi? Radi se o tome da je ovaj režim napravio i udarnički pravi toliko gafova, svinjarija, gluposti, kriminalnih dela, pogrešnih poteza, kapitalnih promašaja i koječega još iz dugačkog niza nepočinstava svake vrste ( ovde ih neću nabrajati, notirane su hiljadu puta a upravo zbog toga se i pišu ovi redovi) da je gotovo postalo bespredmetno kritikovati, skretati pažnju, upozoravati i osuđivati. Jednostavno, kao da više nema smisla.

I sam se ponekad osetim u ulozi onog Muja iz vica koji vozi kontra smerom na auto-putu i čuje na radiju upozorenje vozačima da pripaze, jer neki ludak ide u suprotnom smeru, a on kaže „Šta jedan, stotine!“ Treba da je čovek dooobro sa obe noge na zemlji i sa glavom nisko ispod oblaka pa da u nekom trenutku, zatrpan monstruoznom propagandom, i sam ne posumnja u ispravnost sopstvenog stava i ne zapita se kako su možda ovi i u pravu, a ti si u teškoj zabludi, neznanju i pogrešnom smeru.

Ako vam je bio cilj da kritičku javnost dovedete do ove vrste samospoznaje, apsurda i zida, čestitamo – uspeli ste, samo što od tog uspeha vajdu nemate ni vi što uporno terate po svom, ni oni koji vas kritikuju. Verujte, svi smo gubitnici, samo što se vama čini kako napredujete u srećnu i berićetnu beskonačnost ploveći potocima meda i mleka, a nama ostalima polako postaje svejedno.

Prvo je izgledalo da se gluvom govori a slepom crta, da bismo na kraju došli u situaciju kako državom upravljaju sve sami bezgrešni vizionari, prosvetitelji i livci zlatnog doba, a sa ove druge strane sede, šilje plajvaze, odiru jezike i naprežu glasne žice isključivo mrzitelji, zavidnici, kritizeri, sitne duše, neprijatelji progresa, autošovinisti, antisrbi, đilasovci, šolakovci, soroševci, bednici… Vi kad uzmete lopatu trasirate Srbiji puteve, ovi ostali joj kopaju raku. Vi joj isključivo mislite i radite dobro, ovi samo žele i smišljaju zlo. Vaša kofa fekalija prolivena po našim glavama je legitimna i zaslužena, a najdobronamernija kritika na vaš račun je čista mržnja, zloća i neskrivena pakost.

Znam, sad će se neki naoštriti i reći kako je nemoguće da ova vlast nije uradila ništa korisno. Naravno da jeste, ali i moja pokojna nepismena baba bi za osam godina na vlasti, valjda, napravila nešto. Problem je što se sada ono što je najelementarniji opis posla i dužnosti bilo koje administracije uzdiže na pijedestal herojskog pregnuća, nezapamćenog uspeha i nikaduistorijiviđenog podviga. Na stranu što je i to malo, podrazumevajućeg, svršenog posla došlo pod udar noge one krave koje se ritne i prevrne kofu sa mlekom.

Da ne bude ova priča meljava na prazno, evo konkretan i najsvežiji primer o kome se ovih dana raspreda na sve strane a radi se o izgradnji, još bitnije – svrsi, takozvanog nacionalnog stadiona koji bi trebalo da košta četvrt milijarde evra. Istovremeno i predlog, da ne ispadne kako se samo pljuje i zakera a niko ništa ne nudi kao alternativu.

Šta se htelo, to jest šta se hoće postići takvim jednim preskupim i pretencioznim stadionom? Logično bi bilo da se sportski objekat pravi u ime razvoja sporta, u ovom slučaju, konkretno fudbala. Ako je tako, pitam kako će to, na koji način i koliko naš fudbal razviti jedan grandiozni stadion i koju će to on magiju imati da ovdašnji dečaci podignu nivo fudbalske igre i u kom smislu će se on isplatiti? Ko će to na njemu igrati? Gde se to pritajilo šezdeset, ili koliko već,hiljada fudbalskih fanatika koji će popunjavati njegove tribine?

Šta će značiti taj stadion ljudima u Nišu, Kuršumliji, Užicu, Leskovcu, Kladovu, Negotinu, Bajinoj Bašti, Požegi, Priboju, Novoj Varoši, Subotici, Vršcu, Čačku, Kraljevu, Vranju, Šapcu, Kikindi, Boru, Loznici.., a i njihove pare će u njega biti uzidane? Da dođu na izlet i da ga obiđu? Da li samo Beograd postoji u ovoj zemlji a ostatak Srbije i njegovi građani su šesta liga i neko zanemareno afričko pleme koji mogu pikati loptu i po livadama, proplancima i njivama? Da li se to raskošni fudbalski talenti rađaju i odgajaju isključivo u prestonici, dok ostali treba da trče za kravama i svinjama, pa ako se baš neki zaleti malo dalje od svog atara, mi ćemo se smilovati i uzeti ga pod svoje?

Ako se htelo učiniti fudbalu, zar nije logičnije, korisnije i isplativije da se ta ogromna suma novca ravnomerno i pametno rasporedi po ovoj veseloj zemlji, da se upristoje postojeći stadioni i izgradi još poneki ali skromniji i jeftiniji; da se na postojećim renoviraju toaleti, svlačionice, tuš kabine, obezbedi topla voda, obnove tribine, postave semafori i zasadi adekvatna trava na terenima; kupe autobusi za putovanja i neophodna oprema, unaprede niže lige, otvore škole fudbala po regionima, stimulišu dobri treneri koji će selektovati mlade talente kojih sigurno još uvek ima…i još sijaset stvari u tom smislu i pravcu? Za desetak godina a i brže video bi se rezultat, a i vratio bi se uloženi novac, jer bismo obezbedili veliki rezervoar prvoklasnih mladih fudbalera, zaoštrili konkurenciju i unapredili prvu ligu pa se ne bi samo računali „Zvezda“ i „Partizan“.

Koliko bi ljudi i njihove dece usrećila jedna ovakva raspodela tog novca, a koliko njih će usrećiti nacionalni stadion u Beogradu ili gde god bude? Reći ću vam. U prvom slučaju na desetine i stotine hiljada, u drugom jednog čoveka, njegovu najbližu kamarilu i nekoliko privilegovanih „bizmismena“ i huliganskih građevinskih firmi koji će na tom projektu omastiti brkove i podebljati saldo u banci.

Zato molba sa početka teksta. Evo vam prve dobre prilike da učinite nešto veliko i vredno hvale: odustanite od suludog projekta tog Skadra na Dunavu i Savi ( ili gde ste ga već planirali) i domaćinski potrošite tih 250 miliona evra, ako ste se već nameračili to da uradite. Naravno, pod uslovom da uopšte postoje.