1
Da ima volje za održavanjem fer i poštenih izbora, predstava sa „pokušajima dijaloga“ sa Anom Brnabić u glavnoj ulozi bila bi nepotrebna. Međutim, te volje nema, jer ova vlast je uspela da pobedi samo na poštenim izborima 2012., a zatim je činila sve da ih nikada više ne bude.
Od tada, Vučić je u konstantnoj kampanji za ostanak na vlasti pod uslovima koje je sam za sebe „krojio“. „Dijalog“, koji disciplinovano po instrukcijama Vučića vodi Brnabićeva, odlukom da se beogradski izbori raspišu za jun, u stvari bio je sve samo ne „otvorena vrata“, kako to opisuje predsednica parlamenta.
Da je bilo volje, ostavilo bi se prostora da se odlože izbori dok uslovi za izbornu trku ne budu iole prihvatljiviji. Da se htela takva trka, bio bi otvoren birački spisak za kontrolu, ucene i oslovljavanja građana ne bi bilo. Međutim, naprednjacima je jasno da u takvim uslovima ne bi imali šansu za pobedu.
Ceo igrokaz oko dijaloga Vučić i ekipa su odigrali „za oči“ Zapada. Deluje da je Zapad ovom predstavom dobio formalno zadovoljenje zahteva za dijalogom, dok je Vučić opet dobio oprost za autokratsku vladavinu.
Plaća je „rafalima“, poklanjanjem zgrade Generalštaba, pričom o nuklearkama…Prisustvo ambasadora na sastanku vlasti i opozicije nije trebalo da bude garancija za mogući kompromis, već samo znak da se SAD i dalje drže čoveka koji je spreman da za ostanak na vlasti sve proda ispod cene.
Iako su naprednjaci pokušali da zalupe vrata pred nosom opozicije i pokažu kako oni o svemu odlučuju, vidljiva je bila samo grčevita borba za opstanak.
Ispunjenje uslova za fer izbore oni vide kao znak slabosti, te nije izvesno da se postigne kompromis iako bi on bio u interesu spuštanja tenzija, a poznato je da SNS stalno podgreva atmosferu napadima na opozicione predstavnike i kritičare režima.
Opozicija nema razloga da bude zadovoljna, ali ima jasan pravac – insistiranje na uslovima za fer izbore. U tom smislu, čak i kada su vrata zatvorena, nema razloga da ne urade sve što je do njih da izlazak građana na izbore ima smisla. Ne može im se zameriti mnogo toga, ali zabrinjava mogućnost da ponovo emituju razjedinjenost. Koliko će biti čvrsti u insistiranju na demokratskim izborima, pokazaće i naredni dani, jer zahtev da se obustave izborne radnje jeste direktan zahtev koji ako ne bude uslišen, znači da nema više o čemu da se razgovara sa vladajućom strankom. Dve škole mišljenja su se pojavile – jedna da na izbore treba ići pod bilo kojim uslovima, jer se išlo i 2000. godine, druga da izbore treba bojkotovati, jer učestvovanje u unapred izgubljenoj utakmici nema smisla.
Izlazak na izbore predstavljao bi priznanje da se uslovi ne mogu promeniti, a pitanje je da li bi posle toga usledili protesti. Ne deluje da mogu odustati od zahteva za boljim uslovima, a da se, istvoremeno, moraju pripremati za bojkot izbora s tom razlikom što navode da bi bojkot mogao da podrazumeva i građansku neposlušnost, odnosno aktivan pristup koji će domaćoj i stranoj javnosti staviti do znanja o stepenu autokratije u Srbiji.
S jedne strane, od opozicije će se očekivati unapred osmišljene akcije kao i odbrana svakoga ko se na neposlušnost odluči. Sa druge, svoj nivo odgovornosti nosiće i pasivizirani birači.
Uspeh bojkota zavisiće od mere u kojoj su građani spremni da izraze protest protiv nove izborne krađe. Jedno od glavnih pitanja je da li su građani zatvorilia ta vrata i ne vide tu bitku kao svoju. Do sada, opozicija nije učinila ništa što bi birače nateralo na takvu odluku.
