Piše Nikola M. Jovanović: Režim spao na ogoljeno nasilje

Predsednika Srbije na distanici drži Evropa, dok Amerikaci vagaju da li je podrška autokrati iz Srbije. Peking i Moskva tretiraju ga kao vašarsku senzaciju za jednokratnu upotrebu pa ga vodaju po skupovima kao dokaz da se snaga Zapada krnji. Ne smeta im što bi mogao sutra da siđe, dovoljno je što posebno EU strahuje da će se Beograd okrenuti Rusiji i Kini. Sa druge strane, njegova politika postala je skoro nepodnošljiva za svakog kome su demokratija i vladavina prava principi kojima se vodi. Opet, kopanje litijuma deluje privlačno u vreme obezbeđivanja sirovina i energije, pa principi padaju u zapećak.

Represija.

Sa ograničenim kretanja i domašajem trange-frange politike i protestima kod kuće, predsednik jednog dela građana okreće se zloupotrebi države – obračunom sa univerzitetima, zastrašivanjem ljudi po mestima u Srbiji. Očevici iz opozicije naveli su da je Milan Radoičić „osvanuo“ u Kosjeriću. Šetao se sa predstavnicima SNS u tom mestu, poslao poruku da će biti „kućnih poseta“.

Na drugoj strani zemlje u Zaječaru privatno obezbeđenje postalo je najviši sud u gradu. Ne priznaje naloge suda, samo naloge onih koji ih plaćaju. A policija stoji u prikrajku, ćuti i bije kad joj se kaže. Za režim zakon ne važi, sud ih ne obavezuje. Imaju ministarstva sile i novac. I veruju da samim tim imaju i moć. Jedno vreme su je i imali, ali ljudi više neće da trpe korupciju koja ubija i bogate kontroverzne biznismene čije su imperije rasle na njihovim leđima.

Korupcija.

Važno je predsedniku da dogura do Ekspa 2027. godine. Mnogima je ponuđen deo debelog i masnog kolača teškog 18 milijardi evra. Dok mu se kruni rejting, pokušava da njegove mrvice lepi blatom koje smanjenom snagom izbacuju režimski mediji. Rade u tri smene, a puca im pod nogama. Očigledno se Marićev instinkt za samoodržanjem poklopio sa narušenim interesima njegovog gazde, pa ostatak ekipe već grakće „izdaja“ paranoično se okrećući da vide ko im je iza leđa. Peconijevo izvini (ako se ikad i dogodi) neće imati element iznenađenja kakav je nosilo Rodićevo: „Srbijo, izvini“. Ovde je reč tek o pukotini u temeljima sistema sazdanog na pendrecima, bejzbol palicama, dimnim borama i suzavcu. Poverenje se očigledno zaslužuje u ćacilendu, a kasnije potvrđuje na tenderima posle naklona vladara.

Pre godinu dana niko nije mogao da zamisli ovaj razvoj situacije. Da država, čitaj Vučić, mora da bije i uskraćuje plaćanja institucijama kojima su dužni. Studenti su ogolili režim i ustali protiv njega i svakog sledećeg režima koji bi istim putem. Sada ustaje Srbija protiv krađe, batinanja, suzavca.

Režim je spao na sliku ogoljenog nasilja i kriminala. Na sva ona lica puna mržnje koja se kriju iza policijskih i sličnih fantomki. Moraju da izmišljaju incidente, pa da onda reaguju na te incidente, kao da zaboravljaju da su mlađe generacije veštije sa mrežama nego mi i da im, ako ih interesuje, istinu ne možete sakriti.

Najveća i najčvršća mreža je mreža dece i roditelja. Stali jedni uz druge i tu sliku ne može da promeni ni Pink, ni RTS. Mnogi se plaše da su protesti utihnuli i da je vlast našla recept da okonča pobunu naroda. Svet shvata o kakvom autokrati se radi, ali i dalje nosi ružičaste naočare pojedinačnih interesa koje ih sprečavaju da vide pendreke i suzavac. Činjenica je da su protesti dokazali da građani iako priterani uza zid imaju snage da odgurnu režimsku lojalističku gardu.

Vlast je shvatila da njihovo vreme prolazi.