0
U trenutku dok pišem ovaj komentar studenti koračaju ka Novom Sadu gde će se susresti sa kolegama i građanima iz tog grada. Ova akcija nije samo akcija studenata ona je čin koji ukazuje da je proces oslobađanja Srbije uveliko počeo.
Oslobađanja od straha, ucena, pretnji kojima ovaj režim vlada a po receptu iz devedesetih.O njima ne bih više ni reč, neka žive u paralelnom univerzumu režimskih televizija sa nacionalnim frekvencijama .
Danima su se profesori na stranama našeg portala i dnevnih novina pisali pisma podrške studentima. Nije dovoljno. Oslobađanje Srbije u koje su studenti krenuli dokazalo je da nisu deca već neiskvareni i principijelni mladi ljudi. Borba za normalno uređeno društvo nije samo njihov zahtev, to je vapaj koji se prolama Srbijom, otvara i najtvrđa srca i hrabri i najstrašljivije među nama.
Nema nikoga kome ne naviru suze posle svakog snimka na mrežama u kojem ljudi podržavaju akademce na svoj način.
Od prizora deke koga pozdravljaju studenti na putešestviju do Novog Sada, do onih kada ljudi pozdravljaju sa terasa dok kolona prolazi, snimaka dolaska u Batajnicu gde su ih građani dočekali kao oslobodioce. Svuda osmesi, suze radosnice, gospođe „rizikuju“ frizure i izlaze iz salona da pozdrave talas nade koji im dolazi u susret. U Novoj Pazovi svi su plakali – i studenti i domaćini.
„Dugo nisam znala kakva su nam zapravo dece, a sada ne možemo da verujemo da su takva“, „plačem opet“, „odoh u krevet ceo dan plačem“ komentari su sa društevnih mreža.
Svi radosni plačemo. Jer ponovo osećamo nadu i spremni smo da je ne napuštamo. Ona je uvek bila tu, samo smo je se odrekli. Studenti su nas podsetili da je ona uvek bila tu, na dohvat ruke.
Neuništivi duh ovog naroda je probuđen, neispunjena želja da živimo u normalnoj, uređenoj zemlji.
To se čita na svakom transparentu, licima studenata, ljudi širom Srbije. Najmanje je tu bitan ovaj Nenadležni, to lepo studenti primećuju. Potrebno je i da svi to želimo i da uradimo nešto po tom pitanju.
Bio sam uveren da je najbolja šansa propuštena još davno kada sam i sam bio student.
Ovi mladi ljudi učinili su da verujem da bolje sutra postoji, koliko god za njega moralo da se bori, pešači, stoji i spava na hladnoći, u suštini, suprotstavlja se režimu koji nudi svoje zlatno doba u kojem nekolicina zgrće milione a drugi grcaju u dugovima pritisnuti pretnjama, ucenama i uvredama.
Himna, kada je studenti pevaju zvuči drugačije, jače.
Odzvanja i „Vostani Serbije“ izvedeno one veči na Autokomandi kao i poruka Srbiji – „davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi“.
Svaka akcija odiše optimizmom i osmesima jer se nazire cilj na kraju te trnovite staze koji je toliko vredan.
Naučili su nas da šansa postoji i da se za nju vredi boriti. I region čeka da opet vidi širokogrudu, gostoprimljivu, domaćinsku Srbiju neopterećenu teorijama zavere i unutrašnjim i spoljnim neprijateljima. Čeka da krene napred.
Studenti su svoj ispit položili, dobili su najvažniji potpis. Građana Srbije.
Da li bismo sami sebi dali prolaznu ocenu iz principijelnosti, optimizma i vere u uređeno društvo ostaje da se vidi. To što smo „pali na u avgust“ ne znači da je gotovo. Pogotovo ne ovih dana i meseci.
Malo je studentima reći hvala.
Mora se krenuti njihovim stopama – principijelno, nepokolebljivo, sa osmehom, sa verom da će naredni dani biti još bolji.
Dugujemo im to. Oni su teret podigli umesto nas, stočki ga nose kilometrima, danima. Pobeđuju kordone, huligane, batinaše koji se zaleću na njih skupim kolima. Nema izgovora. Vreme je da podmetnemo i mi kičmu. Kome je koliko preostalo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
