„Nas svi mrze.“ Mantra koja je ovde našla plodno tleo još devedesetih godina. Njom su tada objašnjavali sankcije, a bogami i ratove. Sada je opet našla plodno tlo u Srbiji. Poslednji u nizu onih koji se skrivaju iza takvih floskula je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković, koji je u najkraćem tako objasnio reakciju Viole fon Kramon, poslanice Evropskog parlamenta povodom položaja vijetnamskih radnika u „Linglong“ fabrici u Zrenjaninu. Za ministra reč je o „antisrpskoj i antikineskoj agendi koja nema veze sa ljudskim pravima“.
I kad Fon Kramonova pozove Selakovića da se izvini vijetnamskim radnicima, to je poruka upućena njemu lično. Ali kada poruči da se bavi uređenjem svoje zemlje, to je u stvari poziv Aleksandru Vučiću i njegovoj kliki u Beogradu da sprovedu reforme, čije odsustvo u Evropskom parlamentu vide jasnije nego u Evropskoj komisiji.
A vide samo delić onoga što mi vidimo. Vlast ovde dozvoljava stranim investitorima da se ponašaju kao da poseduju zemlju i ljude da bi izgledali dobro, da bi rejting pred izbore skočio. Vlast ovde dozvoljava investitorima sve da bi pravila spiskove sigurnih glasova koje treba da obezbede oni koji su dobili da rade za 300 evra plate u fabrikama za koje su izdvojene ogromne subvencije za svako radno mesto.
Šta ne rade? Ne štite radnike, jer njih, tako veruju, već imaju u šaci ugovorima na privremeno i spiskovima glasova koje moraju da donesu. Strane radnike tek ne štite, izgleda, jer ne glasaju.
Zakoni postoje samo za one koji nemaju zaleđinu, a kršenje evropskih pravila za njih ne predstavlja problem, jer oni izgleda ne žele u društvo u kome su prava svima podjednako zagarnovana, a moderno ropstvo nezamislivo.
Oni žele društvo u kojem oni donose zakone, poput onog o eksproprijaciji, kojima će omogućiti da bilo kome otmu bilo šta što im zapadne za oko. Oni žele društvo u kome će Zakonom o referendumu, koji su pisali, biti olakšano da potvrde svoje namere.
Poruku „uređujte svoju zemlju“ treba shvatiti ozbiljno. To je posao koji građani očekuju da naši vlastodršci rade. Da zakon važi za svakog građanina kao i za braću i sestre predsednika, premijerke i ministarki, koji posluju sa državom. Da tona marihuane ne bude olakšavajuća okolnost za nekoga , a za druge otežavajuća.
Poslanica Evropskog parlamenta je u razmeni tvitova sa našim šefom diplomatije u jednom trenutku navela da ne može više da ih shvati ozbiljno. Lako je to kada posledice njihovih odluka ne pogađaju briselsku administraciju.
Međutim, začuđujuće je to da dobar deo ljudi u Srbiji i dalje veruje da će sve proći. Početak gradnje metroa u Makišu na to ukazuje. Sem angažovane manjine, nije bilo onih koje brine to što je dovedeno u pitanje mesto odakle glavni grad crpi pijaću vodu. Možda ljudi ćute, možda veruju da će zbog toga sa Andrićevog venca da stigne poruka „popuštaj“.
Mada, po svemu sudeći, poruka će biti „steži još kad možemo“, jer jasno je da vlast potcenjuje građane.
Pitanje je samo dokle to građani mogu da trpe. I dokle mogu da ćute. Onda argument “mrze nas“ neće prolaziti.