Piše Miljana Nešković: Praznik rada u strepnji od sunovrata

Iz srednje klase dolaze sve veće društvene promene i revolucije, ali i najsrećniji i najbezbrižniji ljudi. Tako bi bar trebalo da bude. Prema nekim ekonomskim merilima, to su ljudi koji ne moraju da gledaju cene kada kupuju hranu i osnovne potrepštine za život, ljudi koji ne brinu za egzistenciju. U Srbiji se, od kad znam za sebe, govori o uništavanju srednje klase, tog ideala iz vremena socijalizma. Ona je uništena na vrlo surov način. Ima ljudi koji mogu da prehrane porodicu, da se školuju, da odu na odmor, voze automobil s rešenim stambenim pitanjem. S druge strane, nema ljudi koji ne brinu za egzistenciju.U vremenu konstantne strepnje, srednja klasa je sve samo nije bezbrižna. Možda promena cena hleba i mleka neće drastično urušiti kvalitet života velikog broja ljudi, ali oni odavno nemaju mir, jer nemaju sistem u kom se osećaju bezbedno. Nikome za mir nije dovoljno da obezbedi sebi i svojoj porodici osnovne stvari, pa ni ako živi u društvu u kom ogroman broj ljudi ne može ni to. Pravi osećaj normalnog života imaju ljudi koji nemaju razloga da misle da će sledeće godine ili za dva meseca, da se desi nešto što bi im izokrenulo naopačke tu kulu od karata koju su sagradili i u kojoj se snalaze da obezbede opstanak i privid lagodnog života. Zato ni Prvi maj nije praznik rada kao što je nekad bio. Ne možete roštiljati sa prijateljima i porodicom, šetati se Budimpeštom ili po Tari, i biti zaista bezbrižni ako vam sve vreme stižu mejlovi koji vas podsećaju da ništa u vašem životu nije sigurno.Danas možda možemo da kupimo sve što je potrebno za praznični ručak, da napunimo rezervoar gorivom, da kupimo patike za dete i uplatimo more, ali da li ćemo moći sutra? Možda možemo da platimo račune, ali ne znamo da li ćemo moći za dva meseca, kao što ne znamo koliko će skočiti kreditna stopa, pa ne znamo ni da li ćemo imati krov nad glavom. Dok se siromašni konstantno bore za goli opstanak u sve većem broju, bogati se bahate, a ljudi koji bi trebalo da su uljuljkani u idealu srednje klase uglavnom strepe od sunovrata, Kako i ne bi? Žive u zemlji u kojoj je javna tajna da je „tarifa za porođaj“ oko 450 evra, od koje zavisi da li će žena tokom porođaja dobiti anesteziju ili će se satima rastavljati od života. U takvom sistemu nema sigurnosti ni za one koji mogu da plate taj mito za preživljavanje, jer ne znaš šta te čeka iz ćoška. Nema pravila i nema poverenja u sistem koji smo sami stvorili i sami održavamo.Strepnja je parališuće stanje, ona je gora i od snažnog zastrašivanja, jer je dovoljno podmukla da nam se u malim dozama uvuče u karakter. Zato nema realne pobune protiv nepravde, ali ima toliko anksioznosti među ljudima, koja često dovodi do besa koji se ispoljava na najpogrešniji način: u saobraćaju, u školskom dvorištu, u komšiluku, pa i u domovima.Na današnji praznik rada svim radnim ljudima želim da mogu bezbrižno i dostojanstveno da žive od svog rada i da povrate osećaj kontrole nad sopstvenim životima.BONUS VIDEO Miljana Nešković: Nedopustivo je da su ubijene žene politički problem

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=miljananekovinedopustivojedasuubijeneenepolitikiproblem-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5446833"]