Predsednik u govorima često koristi sintagmu „Naša Srbija“. Neupućenom slušaocu to bi delovalo kao topla reč patriotizima. Previše ljudi čuje nešto sasvim drugo. Kad kaže „Naša Srbija“, misli „samo njegova Srbija“, njihova Srbija, u kojoj su svi drugi nepoželjni, koja se definiše prema unutrašnjim i spoljnim neprijateljima i ni po čemu drugom.
Kad je Marko Janketić progovorio o tome kako bi svojim ćerkama preporučio da odu odavde, doživeo je uvrede, pretnje, ali i salvu komentara ljudi koji su ga ohrabrivali da ostane rečima da je užasno biti građanin drugog reda i da nigde nije kao kad si svoj na svome. Problem je u tome što se previše ljudi u Srbiji oseća kao da su građani sedmog reda, jer žive u zemlji koja ih tretira kao smetnju. Godinama slušaju kako je njihovo znanje smetnja, kako su sve njihove potrebe smetnja i kako nemaju pravo na dostojanstvo. Nekad su odlazili mladi ljudi. Danas i ljudi u zrelim godinama, sa ostvarenim karijerama razmatraju beg u nepoznato, zato što više ne mogu da podnesu život u sistemu koji njihove vrednosti smatra smetnjom.
PROČITAJTE JOŠ
Taj osećaj je užasan. Ceo život radiš sve ispravno. Učiš, ne bežiš sa časova, radiš, ne lažeš, ne kradeš, plaćaš porez, ne voziš pijan, javljaš se komšijama… Onda doživiš da tvoja zemlja više nije tvoja i da sve to ne vredi ništa. Zabijaš glavu u svoj mikrosvet. Čim je malo podigneš vidiš da si postao deo marginalizovane društvene grupe. Plaćaš porez i dalje, dok na nacionalnoj frekvenciji idu spotovi u kojoj se neko pita zašto si i dalje na slobodi, zašto su tvoji prijatelji i dalje na slobodi. Radiš, voliš svoj posao, taj posao ti donosi ne samo hleb, nego ti i daje svrhu u vremenu besmisla, a sve vreme slušaš kako je tvoja firma državni neprijatelj. I tako se nižu godine. Tako prođe decenija. Klinci u besnim kolima divljaju po gradu i ismevaju policiju, koja ne sme da ih hapsi, a ti ne znaš da li će sutra uvesti zakon koji će legalizovati hapšenje ljudi zbog pismenosti. U zemlji u kojoj se za politički stav ili lajk na Fejsbuku ostaje bez posla, u kojoj novinarima pale kuće i prete smrću odavno ne postoji sloboda govora, pa bi i uvođenje verbalnog delikta kao krivičnog dela bilo samo formalno priznavanje onoga što odavno znamo. Živimo Orvelovu „1984“. Sledeći korak nije verbalni delikt nego Policija misli, koja osuđuje svakoga ko pomisli suprotno standardima, sve bednijim i bednijim, do tačke u kojoj je svako mišljenje krajnje nepoželjno i uznemiravajuće.
Kad je za vikend na TV Pink objavljen huškački spot protiv novinara, neki su to doživeli kao još jednu epizodu rijalitija, privida političkog života u Srbiji, na šta se ne obraća pažnja. Ipak, previše je ljudi koji su ostavili sve što su planirali da bi razmotrili zemlje za beg, čak i azil ako bude neophodno. Ko će da piše, kad svi pismeni pobegnu? Ko će da leči, ko da podučava, a ko da projektuje mostove i zgrade? To bi bila strašna tema za razmišljanje. Srećom, pa se razmišljanje ukida.
BONUS VIDEO Zašto Marko Janketić nema prava na svoj stav?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar